Maze Runner: The Death Cure - Svašta(ra)

Šta reći o ovom filmu, a da se ne pretera?

Završno (da li je?) poglavlje franšize The Maze Runner pod nazivom Maze Runner: The Death Cure prilično je zabavno konfekcijsko ostvarenje, napravljeno prvenstveno za fanove serijala. Shodno tome, teško da će u njemu uživati oni koji nisu gledali prethodna dva filma. Opet, možda neće uživati ni oni koji traže kritičku potku u odnosu na prva dva filma, jer je ovaj, iako nabijen adrenalinom, možda i nekako najslabiji po pitanju "uverljivosti" raznih kompjuterskih efekata i sličnih akcionih turbulencija.

Ipak, niko se neće pokajati ako pogleda Maze Runner: The Death Cure. Jeste, prošlo je možda suviše vremena od prethodnog nastavka - Maze Runner: The Scorch Trials (čak tri godine) - da bi "nedugosećajući" mogli odmah da povežu priču između drugog i trećeg dela. Ne znam zašto, ali holivudska moda kao da nalaže da se nipošto u novom filmu neke franšize bar u kratkom trzaju gledaoci podsete šta su videli u prethodnom i gde se stalo s radnjom. Šteta, jer to kratko "podsećanje" koristilo bi zaokruženosti doživljaja (kad se već filmovi u poslednje vreme sve više snimaju kao forma TV serije).

Moje skromno mišljenje jeste da je ova "franšiza" bolja od sličnih SF tinejdž, pa, nazovimo ih "sapunica", tipa Divergent, pa čak i The Hunger Games. Reditelj Wes Ball je u svom opusu do sada snimio samo tri dugometražna igrana filma, i sva tri su upravo iz ove franšize. Nekako, zanimljivo je videti da neko nešto radi s posebnim žarom, a Ball odrasta s svojim SF tinejdžerima. Pri tom sasvim lepo barata i reminiscencijama na atmosferu u ostalim SF klasicima tipa Blade Runner, pa čak i Star Wars ili Mad Max. Da li je to dovoljno? Jeste.  Da li je to "i više nego dovoljno"? Pa, baš i nije...