FEST 2018 - Igra mačke i miša

Počeo je i ovogodišnji FEST. Mnoštvo filmova, na festivalu koji nastoji da koliko-toliko povrati glamur nekih prošlih vremena. Naravno, novo vreme nametnulo je i neke duge načine uživanja u filmovima, osim odlaska u bioskop, pa se i s tim treba izboriti...

Moja namera je ovaj put da u tekstovima koji će uslediti pišem o nekim filmovima koje sam odgledao na FEST-u, a koji su "manje poznati". Za početak sam izabrao prikaz filma The Maus, za koji smatram da je izuzetno vredno "malo" ostvarenje, čudna mešavina horora i psihološke drame, napravljena od strane španskog reditelja, u kome se gotovo ceo film govori na ovdašnjem (srpskom, bosanskom, hrvatskom?) jeziku.

Film čiji je reditelj i scenarista Gerardo Herrero Pereda govori o devojci Selmi i njenom nemačkom momku koji, nakon sahrane ostataka njenih najrođenijih, pobijenih u Srebrenici, ostaju zarobljeni u obližnjoj šumi, jer im se pokvare kola. Tražeći pomoć nabasaju na dvojicu Srba koji označavaju mesta u šumi gde se nalaze mine. Selmin momak želi pomoć od njih, ali je Selma podozriva. Uskoro sledi to što sledi... 

Ovaj film nije nikakva propaganda niti anti-propaganda. Jednostavna, snažna priča, o krhkosti ljudskog bića, zatečenim u smutnim vremenima kada ne mogu sami da budu gospodari svoje sudbine. Bar sam ja tako to doživeo. 

U filmu sve do završne scene vidimo samo četiri glumca, od kojih je nama prilično nepoznata Alma Terzić veoma upadljivo odigrala ovu ulogu, koncipiranu tako da svojim krupnim planovima povremeno dotiče upečatljivost Jennifer Lawrence u Mother!. A, čak i ta završna scena, dovoljno je iznenađujuća i zbunjujuća, da ostavlja gledaocima sumnju u pravi doživljaj onoga što su videli, dajući im snagu da sami interpretiraju značaj i konotaciju završnice.

Film i za ljubitelje horora? Pa, jeste. U moru priča o slučajnim putnicima koji nabasaju na strašno usamljeno "utočište", ovaj film nudi vezu i sa ovim prostorima i sa ovim vremenom. To, verovatno nije dovoljno za neke veću svetsku popularnost, ali jeste film koji je itekako dobar i opominjujući. Ujedno i dokaz da se nešto vredno (a tu ne govorim samo o tehničkoj izvedbi) može snimiti i bez skupe produkcije.