Taksi bluz

Nakon velikog uspeha koji je postignut s filmom Juzni vetar, premijera još jednog srpskog filma zakazana je u Hrvatskoj. Ovaj put, u pitanju je komedija Taksi bluz, a prikazivaće se u hrvatskim bioskopima/kinima nedelju/sedmicu dana nakon premijere u Bg.

Međutim, ako je s prvopomenutim filmom postignut "šmek", koji je potreban i za respektabilan van granica matične zemlje, ovaj drugi film je, ipak, rađen, čini se s prilično manje ambicija. Što, nikako ne znači da je loš, naprotiv. Ali...

Film o pomalo smušenom taksisti je prvo dugometražno ostvarenje koje potpisuje reditelj Miroslav Stamatov. Očigledno je, od početka do kraja, da je on isključivo želeo da snimi komediju, pa su i svi resursi tome podređeni. Ima tu smešnih scena, povremeno se čovek nasmeje, ali, u priči o neobičnoj noći koju proživljava taksista Andrija Milošević ima i "praznog hoda", koji je, uz malo više insistiranja na detaljima, mogao da se izbegne. 

Osnovni zaplet tiče se pojave mališana koji je pobegao iz doma za nezbrinutu decu i upao u Andrijin taksi, u nameri da baš te noći pronađe svog nestalog oca, pošto mu je majka umrla (pomalo patetično za komediju to o majčinoj smrti,  zar ne?). Andrija taksira i, čekajući da se posveti pomoći dečaku koga glumi nadareni Todor Jovanović, tokom te noći susreće se s veoma čudnim mušterijama. Oni dolaze i prolaze kroz film, manje-više nedorečeni, ali, dobro, može da se kaže - takva je "taksistička" sudbina - oni su tu da saslušaju ili ne priče onih koje prevoze i, verovatno, nikad ih više ne sretnu.

Dakle, te "labavo" povezne ili "nepovezane" sudbine i priče čine osnovnu potku ove "lake" komedije, koja je, čini mi se, uprkos svemu, imala mogućnosti da "zaroni" i dublje, pa, možda čak i dosegne sudbinu (gledanost) koju je doživela jedna druga uspešna srpska komedija - Mali Budo. Čini mi se, da baš i neće biti tako, jer je, nekako, previše toga "umešano" u jednu čisto-žanrovsku odrednicu, pa tako imamo tu, osim dečaka kome je majka umrla, a koga slobodno možemo nazvati i "krunskim" likom u filmu, imamo i priličan broj scena u kojima se veoma lascivno govori (psuje) i gestikulira u vezi seksa (a, da pri tom nema niti jedne scene seksa u filmu), što odaje utisak da se nije baš vodilo preterano računa o ispravnom definisanju ciljne grupe kojoj je ovaj film trebalo prvenstveno da bude namenjen (zašto ne reći - ovaj film je mogao da bude baš lepa "porodična komedija"). 

Ocena? 

Zaključite sami...