"Monos" i "The Dead Don't Die" - Imaju li sličnosti?

Imaju li bilo šta zajedničko hvaljeni i nagrađivani Monos i Jarmushev The Dead Don't Die? Naravno, osim toga što će oba filma biti prikazana na ovogodišnjem FEST-u...

Iza prvog filma stoji koprodukcija čak 10 zemalja, iza drugog samo američki kultni reditelj. I dok je Monos (zapravo, u prevodu - "Majmuni"), vizuelno besprekorno urađena priča o gerilskom dečjem odredu koji negde u bespućima kolumbijske džungle ima zadatak da čuva otetu Amerikanku, Jim Jarmush nam je ponudio naizgled horor-komediografsku viziju o zombi-apokalipsi. Međutim, oba filma nose zajedničku osudu nekih od najbesmislenijih postulata savremene civlizacije - Monos snažnu anti-ratnu slikovnicu o uskraćivanju prava na detinjstvo usled "esencijalne" potrebe odraslih da svoje stavove nameću puškama, dok The Dead Don't Die očajnički želi da progovori o besperspektivnosti trke za "naoružanjem" u konzumerističkom smislu, ovaploćenom u statusnim simbolima sadašnjice, od mobilnih gedžeta do različitih šminkeraja. 

E, to je ono što je zajedničko za ova dva filma - iskrena emocija i... eventualno... nada?

Naravno, Monos jeste mnogo ubojitije delo, koje, pre svega, zrači svojom kompleksnošću u detaljima. Povremeno svojim kadrovima kao da isplovi iz Apocalypse Now, dok do savršenstva uzdiže Goldingove motive iz Lord of the Flies. Sva ta deca koja dominiraju kroz ovu uznemirujuću bajku, u kojoj "okidač" za glavnu nesreću bude ubistvo jedne krave (!), zaslužuju najveće glumačke nagrade za svoja ostvarenja, prenoseći nam otrovne strelice opomene da li smo zaista omanuli stvarajući ovaj svet mestom u kome se dečje duše eksploatišu vojničkim čizmama. Ovo je, svakako, hrabar film, drugi dugometražni igrani koji potpisuje brazilski reditelj Alejandro Landes (prvi film bio je Porfirio iz 2011. godine).

S druge strane, Jim Jarmush se u The Dead Don't Die odlučio za prilično "svedeniji" izraz, kombinujući žanrovske postulate s svojim (osuđujućim) pogledima na svet. Mnoštvo poznatih imena, od Billa Murrayja, Tilde Swinton i Dannyja Glovera, do Iggyja Popa i Toma Waitsa, podsećaju na "komšijsku žurku", ali Jarmush ne bi bio to što jeste da u celu zombi-avanturu nije jasno umešao i "tešku konjicu" u vidu kombinacije žanrovskih postulata s svojim (osuđujućim) pogledima na svet. Iako ne tako "prijemčiv" kao, recimo u žanrovski sličnom Only Lovers Left Alive, ovaj "Jarmush" nudi dovoljno iskušenja, čak iako vam se čini da su neki kadrovi baš suvišni, čak i u jednom ovakvom filmu.

Tek, Landes ili Jarmush, ovaj svet bio bi mnogo bolje mesto da su ga iskreirale filmadžije poput, recimo,  njih dvojice...