Nije loše biti čovek - Šta ovo bi?

Nakon veoma uspešne godine u kojoj su srpski filmovi Toma i Juzni vetar 2: Ubrzanje poharali i blagajne u regionu, a ne samo u svojoj zemlji, a neposredno nakon što smo imali prilike da pogledamo i izuzetno zanimljiv Dragojevićev film Nebesa, došao je trenutak da nam se i jedan od najvažnijih savremenih srpskih autora - Dušan Kovačević - predstavi svojim novim ostvarenjem. 

I, taman kad smo se nadali nekom rediteljskom poduhvatu kao što su njegovi vanvremenski Profesionalac ili Balkanski spijun, ako ne već scenaristički legendarnim Sabirni centar, Maratonci trce pocasni krug ili Ko to tamo peva, usledio je jedan film koji, nažalost, kako se čini "na prvu loptu" neće biti dugo pamćen...

Jeste, to je Nije lose biti covek...

Zašto se jedan ovako eminentni autor odlučio da nam ponudi ovako "mali" film, trilerčić s primesom komedije, nešto sasvim suprotno od onoga što je radio, pa, usudio bih se reći i društveno-politički gotovo totalno neangažovan? Ne znam, odgovor je, verovatno, jako komplikovan, i verovatno će imati onih kojima će na konto Kovačevićevog imena i ovaj film biti "simpatičan", ali, meni, jednostavno nije...

Vojin Ćetković glumi profesora muzike koji je pre dve godine ostao bez posla. Njegov kum, popularni pevač (Gordan Kičić) nestao je pre pet godina, zajedno sa pevačicom Izabelom (Lena Kovačević), devojkom lokalnog bivšeg policajca, a sadašnjeg kriminalca (Andrija Milošević). Profesora izdržava žena (Branka Katić) koja ima frizerski salon (to znamo samo iz priče, a uopšte ne vidimo), a sin mu u Beču svira po ulicama. Usput se profesor viđa i sa kumovom zvaničnom ženom (Hristina Popović) i drugom kumovom švalerkom (Jelena Mihajlović). Kum je baš bio švalerčina...

Pet godina nakon kumovog nestanka, u parku pored stare zgrade u kojoj živi, profesora napadaju dve lokalne bitange, želeći da ga opljačkaju. Spasava ga pas Žuća, i tada nstupa prekretnica u profesorovom životu. Ko je Žuća? Da li je došlo vreme da se stane na put kriminalcu za koga se sumnja da je ubio kuma? U priču se uključuje i policijski inspektor (Nenad Jezdić), kao i njegov pomoćnik koji ume da razgovara sa psima (Žika Todorović)...

A, da bude "simpatičnije", u profesorovoj kući žive i Milan Lane Gutović sa svojom majkom Mirom Banjac...

Međutim, ono što je glavni utisak filma jeste da su u filmu mnoge uloge prilično nepotrebne, to jeste nedorečene, što nikako nije bio slučaj kod prethodnih Kovačevićevih ostvarenja. Lane, Mira, kumova švalerka... potpuno nepotrebno... Pa čak i oni "glavni" likovi nisu baš nešto naročito obrađeni, da ne pominjemo uopšte njihove psihološke profile, već da se zadržimo samo na potrebi postavke jedne humorističke priče, kakav bi valjda ovaj film trebalo da bude. Nenad Jezdić, u ulozi pravdoljubivog inspektora koji je izgubio nogu u podmetnutoj eksploziji, zapravo je pokušaj neke mešavine Herkula Poaroa i Stiva Martina, o Lani Kovačević (ćerki Dušanovoj) ne treba trošiti reči, dok je čak i lik Vojina Ćetkovića nekako neodlučan u tome da li treba da glumi u ozbiljnoj drami, trileru ili komediji. Kao i Branka i Hristina... Pri tom, nit je triler dovoljno "trileričan", nit je komedija takva da se, osim dva-tri puta, blago osmehnete...

Nemam odgovor na pitanje zašto Nije lose biti covek pati od manjka pretenzija. Svi sastojci su bili prisutni - najeminentnija imena srpskog glumišta, više nego priznati autor kao scenarista i reditelj, čak je i Bajaga komponovao muziku, ali nešto ne štima... Dušan je zaslužio da mu sledeći bude mnogo, mnogo bolji...