Black Panther: Wakanda Forever - Trenuci...

Na trenutke ovo novo Marvelovo čedo izgleda zaista vredno svog postojanja. Nisam bio oduševljen ni direktnim prethodnikom (pročitajte Black Panther - Hvalospevi, čemu???), omeđenim velikom svetskom kritičarskom halabukom, nisam ni ovim novim, ali mi se čini da neki delovi Black Panther: Wakanda Forever zaslužuju daleko bolju celinu. Što to nije tako, naravno, krivo je "junk food" okruženje, kao i uobičajeni filmadžijski manjak ambicije da se napravi ostvarenje "višeg ranga", a ne samo "još jedan nastavak"...

Ako zanemarimo početne scene sahrane Black Panthera (između dva filma preminuo je Chadwick Boseman), prava radnja počinje sastankom svetskih glavešina u Ženevi, na kojem je uložen protest vakanđanskoj kraljici Ramondi (majci i naslednici preminulog T’Challa - Bosemana), jer Vakanđani ne žele da svim tim "običnim smrtnicima" ustupe mistični i svemogući mineral vibranijum kojim njihova zemlja obiluje. U međuvremenu su francuski vojnici čak i napali jedno skladište vibranijuma, želeći da dođu do njega, ali su ih dobre vakanđanske amazonke potukle. I tu nastaje diplomatski sukob između dve civilizacije (naše i njihove). Nedugo nakon što im kraljica Ramonda očita diplomatsku bukvicu, dolazi i do krvavog sukoba usred Atlantskog okeana, tamo gde je specijalna mašina pronašla prvo nalazište vibranijuma na "našoj teritoriji". Iako su neposredni počinioci bili misteriozni "Plavi ljudi", okrivljeni su Vakanđani...

... Ispostaviće se da su ti "plavi ljudi" zapravo još jedna zemaljska mitska civilizacija, potomci naroda Talokan, koji žive pod vodom jer su pobegli od nepočinstava belog čoveka, a predvodi ih moćni K’uk’ulkan, s nadimkom Namor (kovanica od No More!!!???). I tu dolazi do glavnog konflikta - tri strane, koja će kojoj doakati...

Ono što je moglo da bude zanimljiva premisa - sukob civilizacija, s jasnom oštricom na našu (belačku) svest da smo, zapravo, uglavnom zavojevači koji su uništavali planetu i njene narode na ovaj ili onaj način, ubrzo gubi istu tu oštricu, pretvarajući se u standardan superherojski film, lišen gotovo ikakve emocije. Zapravo, ispuštena je zgodna prilika da se u predugih nešto manje od tri sata trajanja ubaci i "emotivna potka", recimo između Namora i Vakanđanske princeze Shuri, tako da vam manje-više uopšte nije stalo šta će na kraju biti sa svim tim likovima koji prodefiluju kroz ovaj film, na ovoj ili onoj strani. Tako se stiče utisak da je film mogao, komotno, i bez mnogih likova koji u njemu postoje, čak i onih kojima su pripali baš značajni minuti (kao na primer, 19-godišnjoj klinki koja je jedina na našem svetu sposobna da napravi mašinu za pronalaženje vibranijuma???). 

Glomazno, bučno, ali, ipak, nedovoljno maštovito...