John Wick: Chapter 4 - Simfonija besmisla

Još jedan slučaj kolektivne hipnoze. Novi film sad već čuvene akcione franšize prate gotovo nepodeljene kritike koje ga svrstavaju u remek-dela filmske umetnosti (ocena 94 odsto na Rottentomatoes"). Tek poneko se usudi da iznese neku negativnu, valjda od straha od plaćenih ubica svih fela, ali, jednostavno, istina je potpuno drugačija. Pa, nek ide život...

Jedno što John Wick: Chapter 4 ima epsko jeste njegovo trajanje - 169 minuta! A, za to vreme nećete umreti od dosade, ali ne očekujte ništa više od video-igrice protraćenog šarma. Jer, to je ono što ljuti - film je, zaista, mogao da bude jedan od legendarnijih "modernih vesterna", da nije tako "sklepan", uz nedostatak bilo kakve ambicije da za sedišta zakuje bilo koga osim ljubitelja kaskaderskih bravura omeđenih CGI šljaštećim besmislom. Šteta, jer je Kianu/Wick imao potencijal da bude moderni Clint Eastwood iz Per un pugno di dollari, a, zapravo je ispao samo kompjuterski efekatčić. I, tu, ne govorim samo o ovom poslednjem filmu serije.

Da podsetimo, John Wick iz 2014. godine završava tako što Kianu ubija sve koji su bili povezani s smrću njegovog psa i usvaja štene pitbula. U John Wick: Chapter 2, Kianu je u bekstvu sa psom pošto je doživeo "ekskomunikaciju" iz kriminalne organizacije. U John Wick: Chapter 3 - Parabellum Winston (Ian McShane), upravnik hotela "Continental", ranjava Wicka, a ovaj uspeva da se poveće s likom nazvanim Bowery King (Laurence Fishburne) i reši da se osveti Veću...

Priča i sada ima potencijal, mada ne baš originalan. Pomalo sliči i na onu iz Bullet Train, a o ostalim filmovima serije i da ne govorimo. John Wick je i dalje u bekstvu od svih mogućih i nemogućih plaćenih ubica, nakon što je u jednom od prethodnih nastavaka ubio Starešinu misterioznog Veća koje caruje svetskim podzemljem. Ovaj put glavni negativac je izvesni Markiz (Bill Skarsgård), koji je zadužen od strane Veća da mu dođe glave bez obzira na cenu. Na početku filma Veće donosi i odluku da uništi čuveni njujorški hotel "sigurnu kuću" u kome su se skupljale plaćene ubice, a čija je uprava okrivljena da se nije adekvatno ponela prema Wicku (pogledajte prethodne filmove... ako baš morate). Upravnik Ian McShane i glavni menadžer Lance Reddick su na udaru, a ako znamo tragičnu sudbinu koju je u stvarnosti doživeo ovaj drugi, ovaj "uvod" može da se smatra i kao glumčevo "zaveštanje". A, zatim, mizanscen se seli u Osaku, Berlin, Pariz... sve do konačnog obračuna. Tokom svih tih "konondrama", kroz film će u manjoj ili većoj meri promaći i Shamier Anderson (kao plaćeni ubica s vernim psom koji je stalno na tragu Wicku, ali odbija da ga ubije sve dok cena za Kianuovu glavu ne dostigne najviši mogući nivo), Donnie Yen (kao slepi plaćeni ubica isto "na tragu mu", a nekadašnji Wickov "brat po oružju"), Hiroyuki Sanada (kao stari Wickov drugar, koji mu, uprkos ucenjenoj glavi, pruža utočište u hotelu "Continental" u Osaki, pandanu onom njujorškom uništenom u osveti Veća), Rina Sawayama (kao Sanadina ćerka, "stručnjakinja" borilačkih veština, koja kasnije, uprkos prilično upečatljivom "ulazu", totalno nestaje iz filma - velika šteta)... 

Međutim, uprkos, svem tom "bogatstvu" likova, lokaliteta i enterijera, priča posustaje onoga trenutka kada "do izvršenja" dođu akcione scene. Za neke od njih može se reći da su "spektakularne" (kao, recimo, ona u pariskoj kućerini, koja namerno liči na pucačinu iz kakve video-igrice), ali u svoj svojoj glamuroznosti, gubi se identitet "istinitosti", i one počinju da jecaju u simfoniji besmislenosti. Tako akteri pucaju jedni drugima u glavu s desetak cm razdaljine i promašuju, slepi udaraju mačetama kao da im je Bruce Lee nedoraslo čeljade, a kičme se ne lome iako se pada s visina s kojih bi i "padobranci podozrevali"... Čak postoji i scena u kojoj Wicka neposredno pred odsudnog okršaja proganjaju preko radio-stanice koja navodi sve moguće zlotvore grada Pariza na njegovo kretanje, što bi se moglo smatrati i kao omaž čuvenim scenama koje nam je isporučio Walter Hill u žanrovskom remek-delu The Warriors, ali se plašim da nije tako, nego je u pitanju klasična holivudska "krađa". 

Naravno, uvek će biti onih koji će reći - "Hej, pa to su filmovi John Wick serijala!". I s neke uvrnute tačke gledišta, biće u pravu.  Ali, ipak, postojao je i način da se sve ispriča mnogo "utemeljenije"... onako kako su to radili, recimo, stari majstori vesterna (a, legenda kaže da se već uveliko sprema i John Wick 5). Clint Eastwood je bar znao kada da se zaustavi...).