blogovi

10.10.2023.

Komentar nedelje - Private Life

IgaBiva

Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću.

Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!

Spisateljica, rediteljka,scenograf i glumica Tamara Jenkins nikad nije bila tipična Hollywoodska "star-power" persona, jednostavno je snimala film za filmom oslonjena sama na sebe i skromnu pomoć prijatelja.Magična privlačnost njenih filmova o sasvim običnim ljudima, zbog narativne snage,sjajne muzike i suptilnog humora kao i teatarske atmosfere,brzo je stvorila malo kultno sledbeništvo gde spadam i ja. Jenkins je nastanjena u New Yorku, i uvek je sledila svoje pronicljive umetničke instinkte od glume i pozorišnih performansa do igranog filma i pisanja scenarija,te režiranja kratkih filmova za televiziju.

Dok bi se većina pisaca-režisera zaputilo pravo u Hollywood u potrazi za velikom lovom, Jenkins je doživela uspeh,već svojim debitantskim polu-auto biografskim igranim filmom, "Slums of Beverly Hills" (1998).Već tu se videla njena maštovita estetika da od ničega napravi pravi umetnički vatromet.Nikad brutalno komično kao Woody Allen,nikad pretenciozno inteligentno citiranje Čehova.Ipak, njen humor je kao posebni privatni jezik - direktno naturalan: "Sviđaju ti se moje sise?"_"Daa"_"Misliš li da je leva malo deformisana?"_"Nee,divne su", ili "Who the hell is that on your shirt?"_"Charles Manson, Sir".Naravno,tu su mnoge reference na opštu kulturu od Thomasa Wolfa,Rozmarine bebe do ginekologa koji sluša Progresivni Rock.Devedesetih je upisala post-diplomski filmski program na umetničkoj školi Tisch Univerziteta u New Yorku.Dobitnica je Guggenheimove stipendije za filmsko stvaralaštvo, Jenkins je takođe,nešto kasnije postala saradnik lab-a za scenario i filmske radove Instituta Sundance.

Njeni filmovi su kombinacija dozirano urnebesnog i nostalgičnog, ali takođe mudro smislenog i dirljivog. U središtu pažnje njenih satiričnih "real life" komedija su intelektualci iz New Yorka, koje prikazuje tragikomično i "bez dlake na jeziku"."Slums" je izuzetno originalan i bolno tačan prikaz ženske adolescencije - od veličine grudnjaka, do menstrualnih mrlja na gaćicama.

Nakon odmora na umetničkoj koloniji u Saratoga Springsu (gde je radila na scenariju koji će na kraju postati "The Savages" i objavljivanja tekstova u književim časopisima ,njen naredni film "The Savages" (2007), predstavio je očekivani narativni nastavak na "Slums".Premijerno prikazan na Sundance festivalu, devet godina kasnije, otkriva nam nezavisan glas koji je mogao doći samo od nekonvencionalnog umetnika daleko od pritisaka Hollywoodskog sistema i njegovih pravila.Opet malo dijaboličke igre sa naslovom,"The Savages" nisu "divljaci" već prezime porodice koja je okosnica filma.To je ova "mudrica" namerno uradila.

Za ovu tragikomediju o disfunkcionalnoj porodici (brat i sestra) koja se suočava sa problemom demencije svog oca, Jenkins je inspiraciju preuzela iz ličnog iskustva sa bakom i ocem.Oboje su bili u staračkim domovima sa demencijom.Odstupajući od svojih ranijih straight drama,ovde se uhvatila u koštac sa nečim daleko komlikovanijim.Razočaranje, zabluda, demencija, smrt - da li sam spomenuo da je ovo komedija? Film raspršuje sjajnu paletu boja i pomešanih emocija na ivici apsurda - od naivnosti, egoizma, navika, promašenih životnih šansi, nedostatka samopouzdanja, pogrešnih poteza, nesigurnosti, ljubavi, mržnje, sažaljenja i samosažaljenja.Jenkinsova nam,ovaj put donosi morbidnu priču, oslanjajući se na visprenu duhovitost njenog scenarija koji savršeno uspeva da poveže naizgled običan film sa samo tri potpuno različita lika.Bukvalno je mogla da snimi tri filma o tri karaktera.Kasting je bio fenomenalan,ali....bilo je problema.Projekat je u početku bio sa "Focus Features", koji (kako sama kaže) joj je dao "blind deal“ za pisanje bilo kog scenarija koji je želela, ali je odustala upravo zbog nametnutog kastinga. Koja kraljica!!! Moralo je biti po njenom ili nikako.Hvala Bogu,uspela je, što je očigledno po nagradama koje je ovaj film prikupio.

U glavnoj ulozi su Laura Linney (koja je za ulogu dobila svoju treću nominaciju za Oskara) i nažalost,sada pokojni, predivni Philip Seymour Hoffman.Oni glume brata i sestru,pozorišne ljude,koji ne rade svoj posao (vidi knjigu Polagana predaja).Ona je neuspeli dramski pisac u Greenwich Villageu,a on dosadni profesor koledža u Buffalu.Nakon što njihov otuđeni otac (Philip Bosco) počne zaboravljati, ne mogu ništa drugo da urade nego da ga smeste u starački dom, a Jenkins se suočava sa neminovnom stvarnošću starenja i smrti. Otac ih je možda napustio, ali oni su odlučili da ne napuste njega i pokušavajući da sačuvaju njegovo dostojanstvo, neočekivano potvrđuju svoje.Film je postigao ogroman uspeh nakon prikazivanja na brojnim filmskim festivalima, uključujući Sundance i Međunarodni filmski festival u Torontu. Jenkins je nominovana za Oskara za najbolji originalni scenario.

Nakon uspeha "The Savages", Jenkins je trebalo jedanaest godina da snimi svoj treći igrani film, "Private Life". Kada su je novinari pitali o više od decenije dugoj pauzi, Jenkins je odgovorila da uspešne ženske rediteljke često ne proizvode filmove istim tempom kao i njihove muške kolege, rekavši: "It’s systemic. It’s gotta be systemic. There is something in the water.”

"Private Life" (2018) prati bračni par pozorišnih umetnika(opet) koji ima problem sa neplodnošću, a zasnovan je na Jenkinsovoj ličnoj borbi da dobije dete.Časopis Rolling Stone opisao je film kao "ne samo o neplodnosti,već toplom,duhovitom i nežnom, ali nepokolebljivom portretu para u jeku krize srednjih godina.“ Jenkins je nominovana za nagradu "Independent Spirit Awards 2019", za najbolju režiju i najbolji scenario za film."Privatni život" ponosno drži 93% gledanosti na Rotten Tomatoes, što ga čini njenim najbolje ocenjenim filmom.Tamara Jenkins bavi se ovde oštrim, gorko duhovitim preispitivanjem neplodnosti ali i odricanjem lagodnosti života u korist umetnosti bez kompromisa. Par srednjih godina iz filma pita se: "Ako za sobom ne ostavite dete ili veliko umetničko delo, da li to znači da nikada niste živeli na ovoj planeti?"

S jedne strane, film zaista govori o privatnom životu: radnja je usredsređena na sredovečni par koji očajnički pokušava da dobije dete, istražujući mogućnosti vantelesne oplodnje, usvajanja i doniranja jajnih ćelija . S druge strane, naslov je duboko ironičan; film takođe govori o krizi u američkom javnom životu, naime o suzbijanju intelektualizma i umetnosti u ovom vremenu. Jenkins svoju društvenu zabrinutost upliće u svoje pripovedanje, tako da se drugo značenje naslova jedva registruje sve dok film ne završi.

Kao i u njenim prethodnim rediteljskim naporima, "Slums" i "The Savages", Jenkins pokazuje takav dar za stvaranje trodimenzionalnih ličnosti da film izgleda kao duboko psihološka studija likova. Što je još bolje, njeno interesovanje za karakter nije ograničeno samo na psihologiju; ona takođe želi da razmotri kako se njeni subjekti uklapaju u širi društveni sistem i upravo taj aspekt njenog talenta čini "Privatni Život" tako emotivnim i razorno iskrenim.Jenkins nastoji da svoja zapažanja boji satiričnim nijansama,čak i kad su u pitanju najteže životne odluke.Sjajno montiran i pun brižljive opservacije detalja, film istražuje razne društvene bolesti doba Interneta - raspršivanje, neuspeh da se stvori značajna međuljudska veza, nekontrolisana fluidnost između javnog i privatnog, bez ikakve cenzure.Jenkinsova predstavlja umetnički način života u iznajmljenim stanovima poput sanatorijuma za ljude koji su bolesni jer veruju da je umetnost još uvek važna u svetu.

Neke rečenice iz "Private Life":

"Finishing college at 25 isn't exactly an achievement - it's damage control!"

Sadie: "Oh, my God, look at us. We're like an ad for assholes."

Rachel: "You mean we're assholes, or we're part of an ad that's targeted to assholes?"

Još jedna bitna stvar! Tamara Jenkins je uradila screenplay za genijalni film "Juliet, Naked" (2018).Glumila je u filmovima Petera Matteia "Love in the Time of Money" (2002) i filmu velikog Brad Andersona "Happy Accidents" (2000). Muzika u njenim filmovima igra zaista bitnu ulogu.Posle skoro svakog segmenta filma,dolazi zamračenje i pesma koja savršeno podvlači sekvencu.Izbor muzike je toliko eklektičan i efektan da tako nešto retko da sam viđao u filmovima uopšte: John Coltrane,Brian Eno,Bach,Pink Martini,The Kinks,Lotte Lenya,The Velvet Underground,Ten Years After,Funkadelic,Perry Como,Three Dog Night...