Poor Things - Ema kao Ana Karenjina?

Presuda: Iako je Yorgos Lanthimos napravio jedan od najzanimljivijih filmova prošle godine, ipak, mislim da sav taj hype nije toliko opravdan originalnošću koju je trebalo Poor Things da donese...

Emma Stone, Willem Dafoe i Mark Ruffalo jesu maestralno odigrali svoje uloge, ali da nije bilo njih, čini mi se da Poor Things svojom strukturom ne bi privukao toliku pažnju filmskih sladokusaca.

Šta mi smeta u svemu? Pa, ima prevelikih sličnosti, pre svega "motivskih" u Poor Things s, recimo meni izuzetno dragim The Lobster istog reditelja. Priču o sputanoj seksualnosti, izmaštana na "vudialenovski" način - alegorija o pretvaranju (i bukvalno) ljudi u životinje Lanthimos je već ispričao (čini mi se čak i efektnije, da ne kažem "jednostavnije"), pa nije bilo prevelike potrebe da je i ovde ponavlja uvođenjem nekih kokošaka s prasećom glavom koje su kao kućni ljubimci našeg doktora, ili šta već... Takođe, nalazim sličnosti i s njegovim The Killing of a Sacred Deer, a o poređenju s ikonografijom kojom su se u svojim delima ponosili Tim Burton, Jean-Pierre Jeunet, Terry Gilliam ili čak i David Lynch da i ne pričam...

Scenario za film Poor Things zasnovan je na romanu koji je napisao škotski pisac Alasdair Gray. Ima razlika između romana i filma, ali da ne spojlerišem - čitajte ako ste u mogućnosti, pa uporedite...

Doktor Baxter (Dafoe) je moderna verzija doktora Frankenštajna, izmučenog fizikusa usled čudnih jezovitih motivacionih postupaka svog oca, kako bi ovaj postao eminentno ime u svetu nauke. E, doktor pronalazi leš mlade trudne devojke, koja je izvršila samoubistvo skokom s mosta u Temzu. Nosi leš svojoj kući gde ga podvrgava frankenštajnovskom eksperimentu povratka u život, ali s mozgom same bebe izvađene iz majčinog stomaka. Tako se dobija Bella (Stone), biće zanosne lepote, ali mozga razmaženog derišta, koje nesuvislo govori, ide po kući i besno razbija tanjira i igra se s penisima doktorovih leševa spremnih za seciranje.

Zbog svega toga doktor unajmljuje asistenta - studenta medicine Maxa (Ramy Youssef) da mu pomogne u njenom "vaspitavanju". Kada Bella počne da otkriva svoju seksualnost, rađa se i ljubav između Belle i Maxa, ali se u njihov život umeša i samouvereni advokat-ženskaroš Duncan Wedderburn (Ruffalo). Bella i advokat beže iz doktorove kuće u beli svet, gde se odigrava prava "anakarenjinska" odiseja daljeg formiranja Beline radoznale ličnosti u raznim živopisnim eksterijerima (neki fantazmagorični Lisabon, Aleksandrija...), što će rezultirati brojnim pre svega seksualnim avanturama, uključujući i prilično eksplicitan boravak u pariskom bordelu. 

Dakle, ovo jeste filma koji provocira, ali, u principu ne donosi mnogo toga što (idejno) nije već viđeno. Seks je koren svega - jeste... Ženska emancipacija kroz seks - jeste... Ljudi lako pomahnitaju u svojoj mržnji ako nema seksa (ili ga ima previše???) - jeste. Emma Stone je lepa i seksi - jeste... Fotografija, dizajn, kostimi... fenomenalno...

Ipak, da li je celokupni utisak - wowww!!! - pa, sad, baš...

Možda, da je bio malo kraće od tih skoro dva i po sata... Jer, ipak, Bella, pa makar bila i Emma Stone, nije Ana Karenjina...