A Complete Unknown (2024)

Film o Bobu Dilanu.

Ranih 60-ih godine u Njujorku, u pozadini živopisne muzičke scene i kulturnih preokreta, tajnoviti mladi devetnaestogodišnjak stigao je iz Minesote u Vest Vilidž, sa svojom gitarom i revolucionarnim talentom, predodređen da promeni tok američke muzike. Dok, tokom svog uspona do slave, uspostavlja najintimnije veze, odbija da bude striktno definisan, donoseći kontroverzan izbor koji odjekuje širom sveta.

Obradio/la:

IgaBiva

Slično za pogledati
Komentari filma/serije (6)

Le jeu (2018)
drama, komedija
Francuska verzija poznatog italijanskog filma Potpuni stranci urađena za Netflix. U toku večere sedmoro dobrih prijatelja započinju, naizgled, bezazlenu igru - svi moraju da izvade svoje mobilne...
Wicked: Part I (2024)
ljubavni, fantazija, mjuzikl
U filmu Zlica do sada neispričanoj priči o vješticama iz Oza, upoznajemo Elfabi, mladu ženu, neshvaćenu zbog neobično zelene boje kože, koja još uvijek nije otkrila svoju pravu moć, a glumi je...
The Last Showgirl (2024)
drama
Dirljiv film o otpornosti, cirkonima i perju, u kojem Pamela Anderson glumi Shelly, glamuroznu plesačicu iz Las Vegasa koja mora planirati svoju budućnost kada se njezina predstava naglo ugasi nakon...
Queer (2024)
biografski, drama, istorijski
In 1950s Mexico City, an American immigrant in his late forties leads a solitary life amidst a small American community. However, the arrival of a young student stirs the man into finally...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

marcobobby
eXtreme member
11.06.2025. 18:55
Oduševljen biopikom o famoznom Dylanu. James Mangold iznova dokazuje da je sposoban da napravi grandiozan filmski portret slavnih muzičara, pa tako posle ''Walk the Line'', isporučuje podjednako kvalitetan ''Potpuni neznanac''. U svim segmentima film je na vrhunskom nivou, no poebno bih istakao briljantne glumačke izvedbe, počev od Chalameta, preko izvrsne M. Barbaro, pa sve do sjajnog Nortona.
emil-ensminger
member
09.03.2025. 08:29
Očekujem Bambulin prevod
aleksandar-kojic
Active member
13.02.2025. 23:06
Film "A Complete Unknown“ (Potpuni neznanac) otkriva tajnu istoriju poetike i muzičkog preokreta Boba Dylana, od akustičnog folk tradicionaliste do "Kotrljajućeg Gromovnika rock 'n' rolla", i istražuje slojeviti misteriozni svet ovog neprikosnovenog genija.

James Mangoldov biopik o Bob Dylanu, koji sam sinoć gledao u bioskopu, dugo sam iščekivao. Odmah ću na početku reći da sam uživao u svakom kadru, svakom minutu i svakoj pesmi koja se mogla čuti. Ljudi koji plaču samo gledajući trejler za ovaj biografski film o Bobu Dylanu znaće o čemu govorim.

Bob Dylan je danas bukvalni i globalni sinonim za muzičku revoluciju bilo kad i bilo gde, ali njegova uloga kao pisca je podjednako značajna i impresivna. Rođen kao Robert Allen Zimmerman 24. maja 1941. godine u Duluthu, Minnesota, kroz svoju karijeru postao je ikona ne samo popularne muzike, već i književnosti. Njegova sposobnost da kombinuje poeziju sa muzikom donela mu je "Nobela“ za književnost 2016, čime je postao prvi muzičar koji je osvojio ovu prestižnu nagradu, za koju ga je iskreno "bolelo uvo", pa nije došao na ceremoniju dodele nagrade ove gerontološke Nobel-mafije, uz opravdanje da je "nedostojan" takvog priznanja, jer se pita: "Da li su moje pesme književnost?“ i slatko laže: "Žao mi je što ne mogu da budem sa vama lično, jer kao i Shakespeare, i ja sam trenutno zaokupljen svojim kreativnim radom, pa nemam vremena da dođem u Švedsku."

Ovaj pevač, kompozitor i pesnik, danas ima 83 godine, a prisutan je na svetskoj muzičkoj sceni već pola veka. Najveći deo pesama zbog kojih je stekao slavu datiraju iz šezdesetih godina, kada je nevoljno postao glas generacije, zahvaljujući pesama poput "The Times They Are a-Changin" i "Blowin' in The Wind", koje su postale himne raznih anti-ratnih i pokreta za građanska prava. Njegove ploče su prodate širom sveta u 125 miliona primeraka, pa je tako postao jedan od najprodavanijih muzičara svih vremena (ali ni to mu nije bilo važno). Ovaj vagabund je eksperimentisao i dodavao sve sofisticiranije lirske tehnike u folk muziku ranih 60-ih, ulivajući joj "intelektualizam klasične književnosti i poezije“. Njegovi tekstovi su uključivali političke, društvene i filozofske uticaje, uvek prkoseći konvencijama popularne muzike i pozivajući se na rastuću kontrakulturu u borbi protiv establišmenta i svih elitnih struktura autokratske vlasti.

Novi film "A Complete Unknown" Jamesa Mangolda i koautora Jay Cocksa prikazuje razdoblje ranog Dylanovog života od dolaska u New York, do kontroverznog nastupa na Newport Folk Festivalu, kada je prvi put koristio električnu gitaru. "A Complete Unknown" nam nudi mnoge emotivne momente, snažne i potresne muzičke sekvence koje će oduševiti čak i najmlađu publiku. Nakon gledanja ovog bogatog biografskog filma, gledaoci svih uzrasta su svedoci kako Dylan postaje sve poznatiji, a njegova muzika večna čak i za najkonzervativniju publiku.
Ovo je jedan od najzanimljivijih filmova ove godine i biografsko ostvarenje za sva vremena. James Mangold nam inteligentno servira svoj bioskopski omaž Dylanu u vidu drame, a radnju smešta tamo gde je sve počelo, u zadimljene oronule kafane Greenwich Villagea, gde se kalila većina Singer-Songwriterskh folk nada tog vremena.

A sve počinje u pozadini živahne kantautorske muzičke scene i burnih kulturoloških preokreta, kada zagonetni 19-godišnjak iz Minnesote stiže u New York 1961. godine sa svojom gitarom i revolucionarnim mesijanskim talentom, predodređenim da pretumba naglavačke ceo tok popularne muzike. On uspostavlja intimne odnose sa muzičkim ikonama Greenwich Villagea na svom putu ka meteorskom usponu, koji je kulminirao revolucionarnim i kontroverznim performansom na Newport Folk Festivalu 1965. godine, koji odjekuje širom sveta i dan danas. Timothée Chalamet glumi i peva, uz lični blagoslov Bob Dylana u filmu. "A Complete Unknown" je istraživačka (polu)istinita priča koja stoji iza uspona jednog od najpoznatijih kantautora u istoriji sveta, a film prikazuje put Boba Dylana od momka sa dva dolara u džepu do globalne legende mitoloških razmera.

Koautor filma, Jay Cocks kaže: " Mislim da smo uhvatili suštinu vremena i ispričali dobro poznatu priču, relevantnu i za novu generaciju, bez brige o nekim izmišljenim istorijskim detaljima. Zato smo u epicentar srca filma stavili taj Newport kao boom-senzaciju kulminacije njegove električne transformacije i unutrašnjih sukoba njegovih bipolarnih demona. Dylan na bini deluje kao harizmatični, ali sociopatski lik čiji kreativni genij zaslepljuje druge, a istovremeno to tiho zanemaruje bez truna empatije za sve te ljude oko i ispred njega."

Taj dualizam njegove ličnosti je vidljiv kroz ustrojstvo dve iskonske, ravnopravne ali nesvodljive kategorije stvarnosti. Takav koncept se temelji na korespondenciji između nekoliko dvojnih struktura s jedinstvenim oblikom, što uspostavlja uparene modele njegove stroge surovosti prema samom sebi. Za mene je to priča o izgubljenoj nevinosti - modernom padu iz raja. Dylanova nemilosrdna potera za onim što misli da će ga usrećiti, samo naglašava njegovu čežnju za onim što je već izgubio. Problem je što on ne zna ko je. Njegovi razvojni odnosi odražavaju promene u njegovoj muzici, a na kraju, čini se da shvata da šta god da je postao, ipak žali zbog nekih svojih izbora iako nema povratka. Po tom izboru, centralni fokus ovog filma je pozicioniran na Dylanov poznati i šokantni nastup 1965. godine, kada je izašao na scenu Newport Folk Festivala sa električnim "Paul Butterfield Blues Bandom" iza sebe, svoj crveni Fender Stratocaster uključio u struju i zagrmeo svoju pesmu "Like a Rolling Stone“. Legenda kaže da je taj fender više od električne gitare! To je bio toksični egzorcizam u pobožno-satanističkim analizama, koji je zauvek promenio Dylanov život. Publika posvećenih folk čistunaca i političkih aktivista, koji su mu se nekad klanjali kao božanskom oličenju akustičnog proroka, reagovala je mešavinom šoka, zvižduka i pokliča "Juda“. Bio je to pucanj koji se čuo širom sveta, Dylanova deklaracija o muzičkoj nezavisnosti, kraj folk revivala i rođenje rocka kao glasa generacije, i jedan od presudnih trenutaka u muzici dvadesetog veka, kojim je ovaj hobo proširio vidike popularne muzike.

Ceo ovaj film se bazira baš na tom Dylanovom kreativnom preobražaju koji je doveo je do napuštanja pa čak i mržnje starih fanova koje je Dylan stekao tokom vaskrsnuća američke folk muzike. Bludni sin je ovim gestom hrabro izražavao bunt protiv purizma, ukalupljivanja muzike u žanrovske šablone i gušenja slobode pesme u anahronom smislu. Bio je to njegov lični rat protiv svih arhaičnih ograničenja staromodnih shvatanja, politike i društvenih dogmi svog vremena. Čini se da je Dylan izborio za sebe pravo da misli kako hoće, da piše kako mu padne na pamet, da ga pri tome opet zabole uvo šta ko misli o njemu, njegovim knjigama, pločama, pesmama, muzici i poeziji. Negde sam pročitao da je "Bob Dylan verovatno najneobuzdaniji pisac među muzičarima i najneukrotiviji muzičar među piscima.“ Može mu se tako, jer kako reče Syd Barrett: "Gospodin Dylan je slobodan kao ptica.“

Stih iz pesme "Like A Rolling Stone" koji glasi: ''How does it feel?" postala je lirska mantra za film "A Complete Unknown." Nešto slično je rekao Johnny Rotten na kraju poslednjeg koncerta Sex Pistolsa u Winterlandu, 1978. godine: "Da li ste ikada imali osećaj da ste prevareni?" Zatim je ispustio mikrofon i zauvek odšetao sa scene.

Naziv filma je preuzet baš iz stiha pomenute Dylanove legendarne pesme "Like A Rolling Stone" sa albuma "Highway 61 Revisited" - "Like a Complete Unknown, like a Rolling Stone..." Radni naziv filma je bio "Going Electric," pre nego što je zamenjen naslovom "Like a Rolling Stone.“ Na kraju je nazvan "A Complete Unknown," što je po meni idealan naslov, jer Bob Dylan jeste bio potpuni neznanac.

U filmu takođe glume: Edward Norton kao Pete Seeger, Elle Fanning kao Sylvie Russo, Monica Barbaro kao Joan Baez, Boyd Holbrook kao Johnny Cash i Scoot McNairy kao Woody Guthrie. Zanimljivo je što pored glavnog dase, nazalno-mekatavog Timothée Chalameta u ovom filmu pevaju i Norton, Monica i Holbrook! Producent soundtracka, Fred Berger je izjavio da fenomenalni Timothée Chalamet peva 40 Dylanovih pesama u filmu, da pri tom svira gitaru i usnu harmoniku što soundtrack čini autentičnim. Svi performansi su snimljeni uživo tokom snimanja filma.

"A Complete Unknown“ je nadmašio sva očekivanja, plenio nas svojom emotivnom dubinom i muzičkim putovanjem u nepoznate vijuge Dylanovog uma. Pedantna montaža posvećena detaljima je zaista izuzetno urađena, kao i svi ostali kinematografski aspekti produkcije, scenografije, fotografije, stila, tempa, ritma i estetike. A svi glumci su zaista briljirali. Timothée Chalamet je zadivljujuće kreirao Dylanov lik. To je taj Robert Zimmerman kojeg znamo iz priča, knjiga, tračeva, dokumentarnih fragmenata rasutih po polju popularne kulture. Tajanstven, besan, senzibilan, genijalan, misteriozan, sebičan, uzdržan, suveren, hipertrofirani individualac. Sve je to, čini mi se, uspeo da prenese talentovani Chalamet. Velika je karijera pred ovim mladim glumcem. Nadam se da će je pametno izgraditi. Pete Seegera je sjajno odigrao Edward Norton, čiji me je povratak na scenu veoma obradovao. Elle Fanning je odigrala Dylanovu ljubav Sylvie (u stvarnom životu Suze Rotolo) dok je čuvenu Joan Baez odglumila Monica Barbaro. Pošto sam zagriženi diskofil i pročitao sam sve dostupne knjige o Dylanu, primetio sam mnogo biografskih netačnosti i verovatno namernih izmišljanja stvarnosti i površnog Mangoldovog osvrta na neke ključne likove i presudne momente u Dylanovom životu, ali možda je to u službi filma, ko bi ga znao. To je možda jedina slaba tačka ovog filma. U svakom slučaju, vi ćete možda primetiti i veće rupe, ja ih nisam video, niti sam ih tražio, jer su me emocije radile od početka do samog kraja. A to je valjda pravi smisao bioskopa?!

Dylanova dela, uključujući pesme, memoare, i prozu, uvek su istraživala teme društvenih promena, političkog protesta, ljubavi i ljudske prirode, ostavljajući dubok trag u kulturi i književnosti 20-tog veka. Lucidnost, inteligencija, humor, talenat… Sve to izbija iz njegovih eklektičnih tekstova, koji su na nekim mestima duboka filozofska analiza ovog "Homera savremenog doba", a negde prava kratka proza kojom na posredan način opisuje svoj lični intuitivni doživljaj. "Nemam pojma o čemu se radi u mojim pesmama", ovako glasi njegova retorička floskula: jedina tajna koju je podelio sa nama. Ovo nije sebično manipulisanje, niti mistifikatorska poza. Svaka njegova pesma je lenja, u nekoliko razornih metafora isceđena lična ispovest autora koji je pišući i pevajući toliko duboko potonuo u svoje pesme da više nikada nije mogao da se vrati odande. Ali, čovek zvani Alias tako nešto nikada ne bi ni poželeo, zar ne?

Dylanova skrivena mitologija je uvek bila od krvi i mesa, ogoljena do srži, kroz notorno otpadništvo, preobraćeničko rebelijanstvo, beskrajni avanturizam i nepristajanje na bilo kakve kanone. Ovakva desperadoska harizma dovela je Bob Dylana u poziciju najmisterioznijeg Gurua kojeg je ljudska saosećajnost ikada stvorila. Reči su manjkave kad je o Bob Dylanu reč. Slova ne mogu da dobace do onih daljina, dubina i visina do kojih dosežu njegove note. Čini se da je Dylan pronašao način, odnosno formu i referentni okvir i definisao neku posebnu, samo njemu jasnu unutrašnju instancu u kojoj dolazi do prožimanja razuma i osećajnosti. Kad muzika počne da svira ta instanca se aktivira i njegova poezija i muzika se doživljava na poseban način koji nije nalik ničemu drugom. "Slučaj Dylan" je nerazrešiva enigma, jedinstveni primer kako je daroviti individualac pobedio sistem baziran na vampirizmu i entropiji, koliko i na potkupljivanju i pokoravanju. Jednostavno, ne postoji mrvica energije u Dylanovom životu koju mu je neko drugi isisao. Posvećenik, posvećen svojim snovima na način koji ljudski ego ne poznaje. Nazovite ga genijem ili plagijatorom, maherom sa stilom ili proračunatim mediokritetom, majstorom intuicije ili lažnim prorokom - nema načina da se pronikne u TO.

"Taj ogroman auto zaustavio se s druge strane mosta i istovario me. Zalupio sam vrata za sobom, mahnuo u znak rastanka, i zakoračio u tvrdi sneg. Oštar vetar ošinuo me je posred lica. Konačno sam bio na licu mesta, u New Yorku, gradu nalik mreži i suviše isprepletenoj da bi je čovek ukapirao, što nisam hteo ni da pokušavam. Došao sam ovamo da bih pronašao pevače, one koje sam čuo sa ploča Dave Van Ronka, Peggy Seeger, Brownie McGheea i Sonny Terrya, Josha Whitea, Velečanog Gary Davisa i gomilu drugih - pre svega da bih pronašao Woody Guthriea. New York City, Grad koji će mi preokrenuti sudbinu. Moderna Gomora. Bio sam na početnoj tački pridošlice, ali ni u kom slučaju početnika.“ (Bob Dylan - "Hronike“, Knjižara Geopetika)

Ovako počinje i novi film James Mangolda "Potpuni neznanac." Scenario je baziran na knjizi Elijaha Walda "Dylan Goes Electric!Newport, Seeger, Dylan, and the Night that Split the Sixties), a potpisuju ga James Mangold i Jay Cocks. Više je koncentrisan na rađanje jedne od najbitnijih figura u istoriji rock 'n' rolla, što Dylan bez sumnje jeste, i važnu epizodu njegovog raskida sa folk puritancima koji su ga proglasili "Judom". Vremenski dakle obuhvata uspon Dylana, koji sa namerom dolazi u veliki grad, a potom preko bolničke sobe u New Jerseyu, u kojoj se lečio Woody Guthrie u poodmakloj fazi neurodegenerativne bolesti, kreće da se razvija portret umetnika u mladosti koji se prvo kalio u kafeima Greenwich Villagea kao Singer-Songwriterska folk nada, a potom kao svaki odmetnik, priključivši električnu gitaru u pojačalo, kreće u nepoznatu avanturu u kojoj se rodio jedan veličanstveni opus koji služi na čast ovoj muzici.

S jedne strane, nisam siguran koliko će ovaj film da se dopadne publici kojoj je Dylan potpuna nepoznanica ili onima koji ne vole njegovu muziku. Verovatno neće. Opet, s druge strane sam siguran da će biti mnogo fanova, takozvanih "Dylanofila", koji će tražiti dlaku u jajetu. Svakako bi trebalo da budu svesni da je nemoguće u dva sata i dvadeset minuta sažeti sveobuhvatno i detaljno ceo život i sve likove koji su deo te velike epohe i priče o Bobu Dylanu. Prosto, igrani film ima svoja ograničenja. James Mangold je inače odličan režiser, koji se već ranije uspešno oprobao u podžanru biografsko - igranog rock 'n' roll filma, kada je režirao "Walk the Line“, priču o Johnny Cashu. Osim toga, uspešan je kao scenarista i producent. U ovom slučaju se držao nešto drugačijeg koncepta, koji nije ni hagiografski, ni artistički, mada jeste mitomanski u određenom smislu, ali i sa kritičkom notom, u nekim delovima čak demistifikujući njegov privatni život.

Iako je o Dylanu napisano bezbroj knjiga i snimljena gomila filmova od dokumentarnih poput D.A. Pennebakerovog “Don’t Look Back” (1967), preko fiktivne fantazmagorije kao što je "I’m Not There“ Todd Haynesa (2007), do alhemijske mešavine činjenica i fantazije Scorseseovog "Rolling Thunder Revue“ (2019). Autoput od koncertne bine do Hollywooda bio je širok i privlačan decenijama. Svi od Elvisa i Beatlesa do Madonne i Taylor Swift su putovali tim putem. Ali postoji nešto jedinstveno u prisustvu Boba Dylana na velikom ekranu. On je Dylan trubadur, Dylan dokumentarni monument, Dylan zvezda, Dylan Svevišnji, Dylan iz reklama za automobile, Dylan cirkuski šarlatan, Dylan opasnost sa veoma oštrim jezikom... Preko sedam decenija, on je bio sveprisutan, ali nikad predvidljiv. A opet, činilo se da Dylan uvek igra nečiju ulogu, uključujući i ulogu Boba Dylana. Pojavio se u svetu kao folk pevač protestnih pesama, a onda je sve to razneo da bi se pretvorio u kinetičku elektrocentralu. Taj trenutak je toliko kulturno-umetnički značajan da je služio kao žarište za čitav niz filmova o njemu. Gledanje svakog od tih filmova sugeriše da je on u suštini uvek bio šaljivdžija, ili možda tačnije varalica: Kad god postane predvidljiv, on se menja. Svaki od ovih filmova imao je tendenciju da se na ovaj ili onaj način zabrlja sa svojim lakomnim odnosom prema pojmovima autentičnosti ili identiteta.

James Mangold nije upao ni u jednu komercijalnu, dosadnu, pa ni umetničku hipstersku, kontemporalnu subkulturnu zamku "prepisivanja," niti banalnu klasiku skoro svakog dokumentaraca, gde poznati muzičari bulje u kameru i govore hvalospeve o svom prijatelju ili idolu. Ne, njegov film je topao mali melanholični dragulj koji bukti od emocija i može nas rasplakati svojom bajkovitom sentimentalnošću. Ova nova Mangoldova "dokudrama" postavlja i prikazuje Dylana kao prototipa jednog istinskog postmodernog umetnika, koji se pojavljuje u svetu u trenutku kada su pojmovi o objektivnoj istini i umetničkoj dogmi rastureni u paramparčad. Svet je promenljiv i zbunjujući; zašto umetnik ne bi bio?

Ovo je redak i začudo pametan Hollywoodski film koji nas može podstaknuti na dublje razmišljanje, a gledanje ovog "svetla u tami" dovodi publiku u neku vrstu kolektivne meditacije/istraživanja o tome ko je Bob Dylan bio, ko je on sada, šta je značio tada i šta znači sada. I sam reditelj je priznao da je bio zbunjen kada je čuo da je njegov film "A Complete Unknown" nominovan za čak 8 Oskara! James Mangold je snimio vrlo važan dokument o vremenu i životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka, koje su verujući u utopiju menjale kolektivnu sve(s)t. On ovde opisuje Dylana, više kao filozofa nego kao muzičara, renesansnog čoveka briljantnog pamćenja, istančanog zapažanja, lirski originalnog jezika, nepatetične iskrenosti, zdravog humora i neizbežnog "dylanovskog" cinizma. Sam po sebi, film ni u kom pogledu ne predstavlja standardnu ili sveobuhvatnu autobiografiju. Sve je više epizodno, ali uz pomoć veštih rezova, montirano da deluje kao dokumentarno svedočanstvo, leksikon i molitvenik o putovanju kroz sećanja najvećeg američkog živog pesnika, ispričano bogatim i sonornim jezikom koji je nepogrešivo Dylanov i ničiji drugi. "A Complete Unknown" zapravo nije nalik nijednoj određenoj vrsti filma. Jedino s čim ih možemo uporediti jeste neka Dylanova pesma koja evocira prizore i lica i mesta, na rubu između dokumentarnog i nadrealnog, stvarajući debele slojeve značenja putem preciznih detalja, baš kao i njegovi najbolji stihovi.

Dylanova magija, daleko je izvan svih novinarskih i muzičkih etiketa i žanrova, a to je nešto transcendentalno onostrano što se ne može izraziti rečima. Njegova poetika odmetništva u ovoj Mangoldovoj, električnoj (polu)istinitoj priči sadrži podnaslov "He Defied Everyone to Change Everything," ali ništa od toga ne uspeva opisati njega i njegovo "Sveto mesto" u univerzumu. Mnogi su primetili da je Dylan, kako ga vidi Mangold i glumi Timothée Chalamet, namerno pozicioniran kao misteriozna i nejasna figura, koja izbacuje tvrdoglave stavove kroz nonšalantne epigrame i zagonetke, i čak ne dopušta ni svojoj tadašnjoj devojci, Joan Baez da otkrije ko je on, zaista. Nije da su baš sve te “etikete” netačne, jer Bob Dylan je zaista bio i ostao potpuni neznanac..

Ovde ima dosta momenata iz vremena njegovog autorskog sazrevanja, tako da mi se čini da je Mangold bio rukovođen onim što je u periodu od 1961-1965 godine života Dylan ugradio u svoj autorski izraz. Filozofija moderne pesme u Dylanovoj interpretaciji je kao i sve drugo što je radio, sasvim lična i subjektivna. Ovaj „Mesija“ najnovijeg biblijskog zaveta popularne muzike uvek se bavio temama u kojima on sam vidi i razume suštinu svog stvaralaštva iz različitih aspekata sopstvenog tumača svojih ličnih pesmama koje se ne pišu, već se hvataju u vazduhu - uglavnom iznad Delte Mississippija i Autoputa 61. Tamo gde je veliki, pokojni Townes Van Zandt jednom primetio, između dve partije pokera: "Bob Dylan je izmislio sebe"

I zaista, Bob Dylan je od početka bio izmišljen lik: Robert Zimmerman, preuzimajući poetski identitet ( Dylan od pesnika Dylana Thomasa), oslobodio se kroz svoje genijalne tekstove svog pravog identiteta da bi dokazao da njegova lično odabrana uloga ostavljala utisak pesnika, jer je on prvenstveno bio tvorac reči; bardski pesnik. Čak i ako ste čuli sve te stare pesme deset hiljada puta, jedna od mnogih izvanrednih stvari u vezi sa "A Complete Unknown“ je sećanje, ili ponovno proživljavanje osećaja da ih čujete po prvi put. To je priča i o svima nama koji smo odrasli uz Dylana, koji sada iznova razmatramo pitanje: Šta je to bilo u njemu? Koji je njegov "tajni napitak" i koliki je njegov istinski uticaj na sve nas?

Oni matori hipici koji su živeli ranih 60-ih dobro su znali da će nazalni, hrapavi 19-godišnjak, Bob Dylan jednog dana zauvek promeniti folk muziku. Reditelj savršeno hvata vremensku tu promenu kod Dylana, dok nas vodi od tradicionalnog folka Pete Seegera do Dylanovog sopstvenog brenda folk - rocka. Polemike o Dylanu i ovom novom filmu su veoma aktuelne, žive, zapitne i istraživački usmerene, ovih dana na internetu i to od strane "nekih novih klinaca", što je zapravo važnije i od samog filma. Iako smatram da je cela priča dobro poznata odraslima, mislim da je deo razloga zašto je Mangold ovo snimio tako pitko, lucidno i prijemčivo, da približi i promoviše Boba mlađoj generaciji koja nikada nije ni čula za jednog od najpoznatijih ljudi na planeti, a opet nekoga ko je sam stvorio sopstvenu mitologiju. Ova prosvetna paradigma može pokazati i učiniti razumljivijim Dylanovo preduzetništvo i zaintrigirati ili zagolicati mlade kao primer i uzor da se pokrenu te istinski poveruju da se svi njihovi snovi mogu ostvariti ako budu posvećeni svom željenom cilju. Problem je u tome što oni većinom to ne žele, jer odbijaju da izađu iz svog komfornog virtuelnog sveta moderne tehnologije, koji su sami sebi već stvorili. Ipak, postoji nada...

Inspiracija za film "A Complete Unknown", bila je knjiga Elijah Walda "Dylan Goes Electric!" U tom "tour de force", Elijah Wald razotkriva mit o sukcesiji generacija u Newportu, tako što opravdava ono što s pravom naziva "deklaracijom nezavisnosti“ Boba Dylana. Ovo je jedan od najboljih pisanih radova o muzičarima koji se bore za svoju čast. Elijah Wald istražuje kulturni, politički i istorijski kontekst ovog suštinskog događaja koji otelotvoruje transformativnu deceniju s početka šezdesetih. Wald ulazi duboko u folk preporod, uspon rocka i tenzije između tradicionalne i revolucionarne muzike, kako bi pružio nove uvide u Dylanovu umetničku evoluciju, njegov poseban afinitet prema bluesu, njegov složen odnos prema folk establišmentu i njegovom nekadašnjem mentoru Pete Seegeru, i načinu na koji je zauvek preoblikovao popularnu muziku. Otvaranje novih osnova u priči za koju mislimo da znamo, "Dylan Goes Electric!" je promišljena, oštra ocena kontroverznog događaja u Newportu i nijansirana, provokativna analiza zašto je to važno bilo tako važno.

Backgroundi, Greenwich Village, apartmani na Manhattanu, studiji za snimanje i penthausi; folk festivali na otvorenom od Newporta do Montereya - sijaju, naizgled u svetlu generisanom idealizmom tog kratkog trenutka utopijskog američkog sna naprosto pulsiraju energijom nadolazećih promena, sa pesmom "The Times They Are A-Changin." Ovaj film je očaravajući, sveobuhvatan, detaljan, ali brižno nijansiran dokument o Dylanu, potpunom neznancu i tom ezoteričnom svetu oko njega, u kome je sve vrlo brzo "oduvano u vetru."

"Dakle, govorimo o tako neverovatnom vremenu u američkoj kulturi i priča je o mladom, 19-godišnjem Bobu Dylanu koji dolazi u New York sa dva dolara u džepu i postaje svetska senzacija za samo tri godine" - izjavio je Mangold. Dylan je prvenstveno bio u zagrljaju "porodice" folk muzike tog vremena, a zatim ih je, naravno, sve nadmašio u određenom trenutku, dok se kao zvezda uzdizao tako neverovatnom brzinom. To je zanimljiva istinita priča o veoma zanimljivom trenutku na američkoj sceni. A tu scenu je definisala samomitologizirajuća pompa predstojećih dvestogodišnjih i tekućih društveno-političkih previranja, Bob Dylan i grupa trubadura- pesnika, uključujući buduće zvezde kao što su Joan Baez, Allen Ginsberg i Joni Mitchell. Ova estradna ekipa je delom bila putujući kontrakulturni karneval, a delom duhovno hodočašće.

Režiser James Mangold spaja književnu arhivsku građu Elijaha Walda iza scene, kroz narativne nestašluke, veštinom mađioničara, u kulturni zapis koji definiše duh vremena i koji je koliko dokumentarac, toliko i klizava, himerična istraga o sećanju na vreme, istina i iluzija, a prvenstveno "obećane" slobode koja se nikad nije desila. U središtu svega je magnetni Dylan, filozof-poeta sličan sfingi koji sa naelektrisanim ubeđenjem peva uspavanku duši zabrinute nacije.

Sve ovo je dobar uvid u potpunu nepoznanicu, vraćajući se u Dylanove rane godine u New Yorku, gde ga u filmu glumi odlični Timothée Chalamet kao novi klinac u gradu, koji prkosno nosi svoju prastaru gitaru i ogroman talenat. Kao što naslov implicira, to je film o tome koliko je Dylan zapravo bio nepoznat - i kako je to bio njegov nameran izbor.

Kao i svi najbolji snimljeni filmovi o Dylanu, i u “A Complete Unknown” postoji jedna poveznica koja kaže da Dylana ne možemo upoznati kao Dylana, već samo kao onoga za šta se on odluči da bude tog dana. I iz svih ovih filmova imamo samo nagoveštaj da, i ako bi se ikada u potpunosti otkrio, nikada to ne bismo saznali.

Zanimljivo je da je Dylan bio opsednut glumom u filmovima iako je, ruku na srce, bio potpuno netalentovan za glumu. Možemo ga se setiti kao glumca u ulozi nespretnog kauboja po imenu "Alias" kod Sama Peckinpaha u "Pat Garrett and Billy the Kid“ (1973), režisera i glumca u totalno promašenom filmu "Renaldo and Clara" (1978), i protagoniste stavljenog u širi društveni kontekst kod Scorsesea u "No Direction Home“ (2005) i "Rolling Thunder Revue“ (2019). "Bloody" Sam Peckinpah, je bio auto destruktivni alkos, poznat po brutalno nasilnim promenama raspoloženja i izlivima besa prema svojim glumcima i ženama, i svojim inovativnim rediteljskim tehnikama eksplicitnog prikazivanje akcije i nasilja, kao i svom revizionističkom pristupu western žanru. Često je ponavljao rečenicu - "Ne mogu režirati kad sam trezan." Dok je snimao film "Pat Garrett and Billy the Kid“, njegov alkoholizam je toliko uznapredovao da je morao da započne dan sa velikom čašom votke da bi njegove ruke prestale da se tresu. Popio bi celu bocu do sredine popodneva, a posle toga je bio previše pijan da bi radio. James Coburn se prisetio da je Peckinpah bio koherentan samo četiri sata dnevno. Nikada do tada nije čuo muziku Boba Dylana, ali mu je ponudio jednu epizodnu ulogu. Iako "Bloody" Sam uopšte nije želeo Dylana u svom filmu! Ovo je bio korporacijski dil... Da. pozvao ga je na večeru, na molbu producenta, i kada se uroljao rekao je Dylanu da mu odsvira ako ima nešto sprempljeno za film i ovaj mu je odjaukao pesmu "Billy", a Peckinpahu su pošle suze na oči, ne zbog pesme, već od delirijum tremensa.

Bob Dylan je bio mnogo, možda i previše svega. Koliko god da je mrzeo ljude, dao im je svoju dušu bez ostatka. Protestni pevač, čovek koji je svirao tiho i glasno ali iz srca i uvek iskreno, pustinjski probisvet, zaludni heroj ledenog srca, ponovo rođeni hrišćanin, voodoo blues propovednik, najbelji crnac na svetu, osobenjak, mrgud, čudak i overeni cinik. Ali značaj Boba Dylana u "gibanjima" koja su zahvatila subkulturu mladih u drugoj polovini XX veka je ogroman. Svoju dugu karijeru Dylan je, stalno menjajući pravac kretanja, uspeo da održi vitalnom do danas. Svojim očima je posmatrao kako se negde početkom šezdesetih podeliio svet mladih. Jedni su ostali robovi životnih modela svojih roditelja, a drugi su krenuli u avanturu pronalaženja novog sveta i novih vrednosti predvođeni mladim folk pevačem iz Minnesote čije je ime bilo Robert Zimmerman, a pseudonim Bob Dylan. Danas, četrdesetak godina kasnije, ne zna se ko je bolje izabrao. Zna se, međutim, nešto drugo. Bob Dylan je postao jedna od najznamenitijih figura našeg veka. Podarivši rock muzici poeziju, on je, kao neki hrabri srednjovekovni moreplovac, otkrio potpuno nove oblasti duhovnog života u kojima će generacije i generacije moći da sanjaju hilijastične snove. On je za popularnu muziku "uradio isto što i Ajnštajn za fiziku" - kažu neki. Potpuno ignorišući baroknu psihodeliju koju su Beatlesi 1967. utemeljili albumom "Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band", Dylan je svirao svoje country i folk balade prožete biblijskom mitologijom, on je iznova uspostavio vezu između folka, countryja i rocka. U svim Dylanovim menama konstanta su bile odlične pesme, mudri stihovi i poseban sentiment u kojem se dodiruju tiha rezignacija, fina melanholija i čvrsta odlučnost individue od integriteta da hrabro i odlučno odgovori na izazove vremena.

Jedinstven u istoriji folk-rocka, "Mr. Tambourine Man" je bio ljubazan i besan u isto vrijeme. Podizao bi publiku na noge, ali ne onako kako je to radio Woody Guthrie sa svojom gitarom na kojoj je pisalo "Ova mašina ubija fašiste", već onako kako bi to radio Johann Sebastian Bach! Kakva god tema bila, ovaj hrišćanski jevrej je pevao svoj lični tužni blues gospel. "Teška kiša" je trebala pasti, ali čudo je bilo to što je Dylan uhvatio tu kišu i učinio istinu o njoj lepom! Muzika je zvuk, a ono što je Timothée Chalamet uspeo da prenese, sa svojim izuzetnim utelovljenjem Dylana, je način na koji je Dylan koristio svoj glas, blistavu perkusivnu veličinu njegove gitare i misteriju njegovih reči kao način da dotakne nešto neobjašnjivo, da izreže, iz pesme u pesmu, privilegovani petominutni prostor u univerzumu, i pozove nas da ulijemo naše emocije u taj prostor. "A Complete Unknown“ nije najveći rock biografski film , ali donosi osveženje i nešto jedinstveno u svetu rock biografskih filmova. On naturalno i gotovo organski osvetljava "Sveto mesto" koje je Dylan sam stvorio za sebe, dopuštajući vam da ga vidite, čujete, pa i da živite u njemu, ali ne i da ga dodirnete, sve dok ne shvatite da život nije ugodna akustika, već gromoglasna električna borba bez pričešća u smislu poverenja, a ne iskupljenja bez patnje.

James Mangold nam pruže manje podataka o Dylanovom životu, a više o njegovom iskustvu prolaženja kroz život, usponu kao umetnika i tekstopisca te izazovu da shvatimo zašto je bio i ostao toliko popularan. Ako niste upoznati s tim - ko je Dylan, nećete razumeti mnogo od toga odakle je sve to božansko nadahnuće iz njega poteklo, a ako već znate dosta o njemu, nećete naučiti ništa novo. I to je sasvim u redu. Film funkcionše više kao uvid u ono što Dylana čini Dylanom, i ne ustručava se prikazati ga kao "teškog" čoveka koji odbija da bude striktno definisan, donoseći kontroverzan izbor da ga bivši obožavaoci nazivaju Judom, a sve to radi protiv sebe samo zbog ispunjenja svog ličnog proročanstva. Koja đavolska ironija! Nema umetnika koji je veštije i obilnije koristio "govor mržnje“, i to naročito u svojim najljubavnijim pesmama, a koga je i dalje inertna masa doživljava kao borca za ljudska prava i humanitarnog operativca sa gitarom. Ali to je tek jedan u beskonačnom nizu nesporazuma koji su obeležili najvažniju i najplodonosniju karijeru u umetnosti 20. veka.

Na projekciji filma primetio je starije ljude vlažnih očiju tokom nekih dirljivih scena, jer su ponovo oživeli žal svoje mladosti i neke duboko intimne greške u svojim životima.

Verovatno su mnogi od njih bili šezdesetosmaši - "sentimentalni idealisti" koji su pokrenuli svoju revoluciju ali ona nije dolazila, i vreme za nju je postajalo sve gore. Trajala je samo jedno varljivo leto, a Džoni Štulić prepoznao je to u svojoj pesmi "osam šezdeset." Ljudi koji to nisu proživeli, uključujući i nekoliko generacija koje još nisu bile ni rođene, mogu mnogo toga da nauče od ovog kantautora koji se borio za svoju čast, kao i za slobodu svih ugnjetavanih ljudi bez obzira na boju kože, pol ili religiju. Poput Isusa Hrista, znao je da će biti razapet na krst, onog momenta kada je svoj Fender Stratocaster uključio u struju. Famozna rečenica "Judas, i don't believe you - play it loud " sa "Newport Folk Festivala", bila je ozbiljna pretnja Dylanovoj karijeri. Naravno, on je to znao, ali je preuzeo na sebe sve grehe nekoliko generacija, i vrlo brzo vaskrsao u rock zvezdu astralnih dimenzija.

Mangoldov vizuelni stil je stidljiv, smišljen da nas nekako preplavi emocijama, i kotrlja se bez žurbe, a u svom fokusu na izvođače, maksimizira to zadovoljstvo, a scenografija u pozadini, autentično hvata atmosferu njujorške umetničke scene ranih 60- ih. Eksterijere smrdljivih gradskih ulica prepunih smeća kojima je Dylan prvi put koračao sa svojom gitarom pre više od 60 godina, scenograf François Audouy je uspešno rekonstruisao da publika može da oseti te vibracije verne periodu. Metodičnost se vidi i u zanatskim aspektima. Fotografija Phedona Papamichaela fino evocira perspektivu protagonista svojim tonovima koji se menjaju od toplijih do hladnijih, što ujedno pomalo podseća i na vizuelni identitet filma "Inside Llewyn Davis“. Kao i taj nesrećno loš film braće Coen, tako i Mangoldov ipak uspeva oslikati ondašnju američku realnost iz perspektive neobičnog protagoniste.

Ali postoje i drugi razlozi zbog kojih Dylan ostaje uhvaćen u našoj kolektivnoj svesti, a to su stihovi. Iako su najmanje dve njegove pesme - “Blowin’ in the Wind” i “The Times They Are A-Changin" nepovratno proglašene za primere protestnih pesama iz 60-ih, njegova fundamentalnija uloga je možda bila da služi kao američki politički tekstopisac za apolitične. Tekstovi za albume “Bringing It All Back Home” i “Highway 61 Revisited” “ su sardonični, dvosmisleni i naizgled neobavezni. Oni deluju nevino kao suprotnost svakoj ozbiljnosti, ali kada ukažu na probleme, oni to čine skriveno u diverzivnim metaforama a napisani su na sarkastičan, ironičan i bezobrazno lukav Dylanovski način. Kao i mnogi njegovi saborci, on je kristalno jasno ili čak zgroženo registrovao stanje u američkoj svesti, ali je delovao uglavnom zbunjujuće neutralno, kao da je odbacio svaku ideju kako bi trebalo da proširi svoju zabrinutost za to.

Ta dva albuma su snimljena otprilike u periodu koji pokriva film, tačnije 1965. godine. Dylanovi tekstovi, s druge strane, uglavnom su sugerisali naglašenu filozofiju egzistencije dovedenu do apsurdnosti depresivne atmosfere tog vremena. Bob Dylan je bio potpuno svestan svoje superiornosti i isticao to kroz arogantni elitizam. Uvek je glumio trijumfalnog insajdera, pokušavajuči da se pozicionira kao autsajder svojom individualnošću kao svojom krajnjom vrednošću. I kao što svako ko je prisustvovao nekom od njegovih koncerata zna, centralna karakteristika Dylanove karijere je bila da NE uradi ono što se od njega očekuje, čak i do te mere da objavi neke od najstrašnijih, najmračnijih i upozoravajućih albuma u istoriji žanra, kao što je simbolično nazvani "Blood on the Tracks" (Krv na trakama). Možda je to bila Dylanova verzija pobune ili samo jednostavan obrt sudbine (Simple Twist of Fate).

Sve Dylanove pesme imaju podtekst, ili kako njegov biograf Greil Marcus kaže "second mind", koji se odnosi na kolektivne uspomene vezane za život u starim postojbinama i na novim granicama, na nadu u novu domovinu koja neće samo biti zemlja meda i mleka već i utopija jasnih i čistih moralnih nazora, na rast i prosperitet jedne nacije zasnovan na otimačini i rušenju prethodnih svetova. Bob Dylan je uspeo da kroz tradicionalno dođe do novog i modernog. Koliko god bio umišljen, prepotentan, tašt, sebičan i egoističan, pre svega je bio najoštriji prema samom sebi. Bio je radoznali "dečak iz vode", prepun stida i straha, a njegove fobije su vremenom rasle. Stalno se preispitavao, što je u njemu stvaralo neugodan emocionalni doživljaj izazvan strahom da je rekao ili učinio nešto nečasno, nepošteno, glupo ili smešno, zbog čega će ga njegova društvena okolina ismejati, prekoriti ili osuditi. Verovatno se iz tog razloga stalno krio iza čak 14 totalno ludih pseudonima, kao recimo: Shabtai Zisel ben Avraham, Blind Boy Grunt, Jack Frost, Robert Milkwood Thomas, Tedham Porterhouse i Sergei Petrov! Todd Haynes je to pronicljivo iskoristio u svom filmu "I'm Not There", koji je podeljen na 6 tematskih jedinica u kojima ga glumi 6 različitih glumaca u 6 različitih identiteta.

U filmu "A Complete Unknown“, ta prkosna otrovna grubost izazivala je Dylana da se pobuni protiv očekivanja svih da baš ON treba i mora da bude krstaš i borac za socijalnu pravdu i da je "bogom dat" da predvoditi revolucionarnu pobunu. Mnogi su to pogrešno shvatili, jer Bobu Dylanu samo treba dozvoliti da bude Bob Dylan i ništa više!

Već na kastingu je bilo potpuno jasno i očigledno da će Timothée Chalamet dobiti glavnu ulogu, i kaže da je bio polaskan i beskrajno srećan tom privilegijom. Koji glumac ne želi da igra harizmatično neuhvatljivog genija? Koji reditelj ne bi voleo da zamisli sebe kao srodnu dušu?Podsetimo, Timothée Chalameta smo zavoleli u filmu "Call Me By Your Name." Štaviše, za ulogu Eliota bio je nominovan za Oskara. 2017. godine, a u razdoblju od samo sedam godina postao je najtraženiji mladi glumac u Hollywoodu. Zato uopšte nije bilo sumnje da će verno odigrati ulogu proslavljenog muzičara. Ono što je posebno interesantno je to da Chalamet peva u filmu. Angažovao je vokalne i trenere koji su radili sa Austinom Butlerom na filmu "Elvis". Sudeći po uspehu pomenutog filma, i pohvalama koje je Butler dobio za ulogu Elvisa, bilo je očekivano da će ovi treneri pokazati svoje sposobnosti i na Chalametu. Čak je "skinuo" i taj nazalni meketavi hladnokrvno cinični Dylanov glas. Timothée Chalamet je pogođen ne samo zbog fizičke sličnosti i sposobnosti imitacije Dylanovog mumljanja, već i zato što je iznimno talentovan glumac, a ovakve uloge mu po ličnoj vokaciji baš odgovaraju.

Chalamet stiže u New York u trapericama, nosi zelenu otrcanu jaknu s kapom na glavi i smešnim šalom oko vrata, a u ruci nosi kofer s gitarom. I dok neke obožavaoce izgledom podseća na mlađanog Roberta Zimmermana, što je pravo ime Boba Dylana, drugi su razočarani. Ipak, posvećeni Chalamet, dokazao je da zna da peva i sjajno evocira svaki aspekt Dylanove komplikovane ličnosti. Aspekt koji je zapažen u jednoj od prvih laskavih kritika koje je dobio na premijeri filma - da je izgledao kao "krst između pevača i bitnika“. Chalamet predstavlja Dylana kao polu-ljubaznog sudbinski predodređenog kriptografa koji piše tajnim alhemijskim pismom uz svu svoju nepoverljivost i izbegavanje svakog vida dešifrovanja i glorifikacije svog talenta.

On samo želi da svira svoju muziku i da bude oslobođen svih tuđih ambicija demistifikacije i apologija prema njemu. David Bowie je jednom prilikom rekao: "Ne morate da volite Boba Dylana, ali morate da ga poštujete!" Da podsetim, Bowie je napisao pesmu "Song For Bob Dylan" na svom albumu "Hunky Dory" iz 1971. godine, sa stihovima: "Oh, čuj ovo Roberte Zimmermane. Napisao sam pesmu za tebe. Pesmu o čudnom mladiću zvanom Dylan, sa glasom od peska i lepka…" Nikad nisam čuo da je neko u samo dve reči bolje opisao Dylanov glas. Kakav je to umetnički respekt!

U velikoj meri su James Mangold i koautor Jay Cocks bili voljni da Dylanu daju svu milost, čak i ako je predstavljanje sebe kao apolitičnog bilo presudno za to kako je postao fenomen koji mu je uopšte obezbedio taj prostor i moć. Chalametov Dylan se lukavo ponosi time što je provokativan i odvratan, ali potcenjuje duhovitost i samo se malo dotiče toga koliko su Dylanovi progresivni gestovi u tom trenutku mogli biti sebični. To sleganje ramenima predaje govorilo je mnogo tada, a sada će možda još više odjeknuti, jer politička priroda Dylanovog rada je bez sumnje bila iscrpno sporno pitanje među Dylanolozima decenijama. Ali zašto ne bismo odvojili efekte dela od namere njegovog tvorca? Radikalniji članovi "Students for a Democratic Society", The Weathermen, preuzeli su svoje ime po stihu iz pesme "Subterranean Homesick Blues”: "Ne treba vam meteorolog da biste znali na koju stranu vetar duva". Ali cela ta pesma govori o registraciji opresivnog dometa društva, a zatim i o ponudi odustajanja kao jedinog rešenja. Konačno, "Potpuni neznanac“, u svojoj odlučnosti da se fokusira na muziku i ostane neobavezan prema politici, odražava preferencije svog subjekta. Na kraju D.A. Pennebakerovog dokumentarnog filma "Don’t Look Back“, Albert Grossman, tadašnji Dylanov menadžer, zadirkuje ga dok odlazi u limuzini sa njegovog trijumfalnog nastupa u "Royal Albert Hallu", vestima da ga je britanska štampa nazvala "anarhistom koji ne nudi nikakva rešenja", a Dylana ta vest uopšte nije začudila. On se zagonetno smeši i kaže: "Daj mi cigaretu. Dajte anarhisti cigaretu.” I pošto je dobio ono što želi, poslednje trenutke filma provodi sa rukom na bradi, ne zato što je zabrinut i zamišljen, već zato što ga ta kritika uopšte ne dotiče, nezainteresovano gledajući kroz prozor luksuzne limuzine. Ovde vidimo da se vremena menjaju, ali ne i Dylan. "It feels like... times have changed. Times, maybe. Not me." U Mangoldovom filmu, on isto tako trijumfalno odlazi sa "Newport Folk Festivala", ali ne u limuzini već na svom motociklu.

Reditelj filma James Mangold je izjavio: "Ponosan sam što smo Jay Cocks i ja napravili taj skok, mislim da je to toliko veliko kao što vernici slave Boga. Ovaj film je moj san da ljudi počnu ili nastave slušati njegovu muziku, jer jednostavno znam da je to dragocen poklon koji će se nastaviti u večnosti." Publika svedoči kako Dylan postaje sve poznatiji, a njegova muzika večna čak i za najkonzervativnije gledaoce. Aktuelni film o Dylanu, koji se svuda u svetu prikazuje ovih dana izazvao je lavinu tekstova o ovom "buntovniku s razlogom" koji je "inkarnacija subkulture" i čija je muzika obeležila vreme u kojem živimo. Svaki fenomenolog popularne kulture, rock kritičar ili novinar našao se pozvanim da izjavi nešto ovom prigodom. Gomila opštih mesta i visokoparnih floskula je izrečena. Svi sve znaju o ovom mrzovoljnom i ćutljivom čoveku, koji je vođen profinjenom mizantropijom, orijentišući se prema delima svojih prethodnika Woody Guthriea i Roberta Johnsona, pre svih - stvorio je koordinate nove osećajnosti. Stotine knjiga je napisano o Bobu Dylanu. Publicisti raznih orijentacija bavili su se "Fenomenom Dylan", osvetljavali ga sa raznih strana, pokušavali da definišu tokove njegove karijere, da otkriju tajnu njegove muzike i korene relevantnosti koja nema premca u svetu popularne kulture.

Pitanje je, dakle, ima li se nešto novo reći o Bobu Dylanu, posebno u formulaičnom žanru biografskog filma o muzičkoj zvezdi, posebno dok je subjekt filma živ i (hvala Bogu) zdrav, i može se umešati u stvaralački proces. Matoro gunđalo Dylan je razumeo kreativni proces dovoljno da nije zahtevao "temeljno pročišćenje” svog lika. Kritika i Akademija su prepoznali kvalitete filma koji je tako nominiran za Oscare u osam kategorija, a i publika mu je očito dovoljno naklona da se nimalo skromni budžet do sada već pokrio. Srećom, Jamesu Mangoldu leže ličnosti veće od života i njihove priče, posebno u svetu muzike, kao recimo prikaz Johnny Casha u njegovom filmu "Walk the Line“ iz 2005. godine. Malo mi je žao što je Joaquin Phoenix suviše mator da glumi "Čoveka u crnom" u Mangoldovom novom filmu, jer Joaquin, sve sa podignutim srednjim prstom, i stvarnim ožiljkom iznad gornje usne, fenomenalno je odglumio Casha, tako da mi je ta uloga ostala sinonim za Phoenixa, više nego uloga "Jokera."

Nekoliko datuma u karijeri Bob Dylana je od izuzetne važnosti. Januara 1961. godine, stiže u New York da bi posetio svog idola Woody Guthriea u bolnici. "U to vreme bio sam Guthriev džuboks" - seća se Dylan. Prvi nastup, mladi folk muzičar prozračnog lica i kovrdžave kose imao je u aprilu te godine u dvorani "Gerde's Folk City" gde je nastupio s repertoarom sastavljenim od Guthrievskih balada i tradicionalnih melodija sa originalnim stihovima. Glavnom A&R čoveku diskografske kuće Columbia Johnu Hammondu to nije promaklo. Ubrzo je bio sklopljen ugovor. Tako je započela najveća karijera za koju popularna umetnost zna. Kao "Dylanofil", mogu da potvrdim ogromnu posvećenost i veštinu koja je potrebna da se postigne tako visok nivo muzičkog znanja u tako ograničenom vremenskom okviru. Njegovi nastupi su bili zaista zadivljujući.

Možda je gubitak dragog prijatelja i Dylanovog učitelja Woody Guthriea bio ključan u upoznavanju sa muzikom ovog velkana, dodao sloj dirljivosti, posebno kroz scene koje prikazuju Dylana pored samrtnog kreveta Woody Guthriea. Susret ovih individua, od kojih jedna personifikuje staru Ameriku tradicionalnih zapadnjačkih vrednosti, a druga nov liberalni duh Istočne obale, istorijski je u svakom smislu. Iako drama počinje i završava se Dylanovom privrženošću delu Woody Guthriea, film jasno pokazuje koliko je Dylan delovao anarhičnije i uzbudljivije od drugih standardnih nosilaca pokreta folk muzike, kantautora poput Pete Seegera i Joan Baez, jer su bili zaglavljeni ne samo žaleći za nepravdom, nego i promovišući agendu za društvene promene. Dylanovi tekstovi, s druge strane, uglavnom su drsko naglašavali paradoksalni nonsens ili, još nepristojniju "baš me briga" konstantu - "They’re All Assholes."

A soundtrack? Apsolutno ubitačno - svaka pesma savršeno prikazuje Dylanovu transformaciju i unutrašnji sukob, čineći film nezaboravnim kinematografskim iskustvom. Sa svim zvezdama koje u filmu same pevaju, "A Complete Unknown" je muzički kovčeg sa blagom, biblijski Sveti kovčeg sa deset zapovesti ili Pandorina kutija iz koje su izašla sva zla sveta, a u njoj je ostala samo nada. Kovčeg prepun desetina najboljih pesama ikada napisanih. Gledaoci moje generacije će biti svedoci trenutka stvaranja pesama koje su promenile istoriju, iznova i iznova. Ne samo da se pesme iznova rađaju, već i slike - posebno fotografije naslovnih omota Dylanovih albuma, u kojima se ogledaju godine i godine - oživljavaju pred našim očima. Izbor glumaca je svakako jedan od aduta filma i potvrda Mangoldovog filigranski preciznog pristupa svakom od njih. Takođe, ogoliti opskurni lik potpunog neznanca je preveliki zalogaj i za veće reditelje od Mangolda. Ipak se tu radi o svestranom umetniku koji je redefinisao mnoge muzičke žanrove "elektrificirajući” američki folk, strasnom slikaru, pesniku, songwriteru i (polu)književniku uvek spremnom na provokaciju i kontroverzu. Ono što je počelo s muzičkom revolucijom koja je koju godinu kasnije pokrenula hippie pokret, nastavilo se s idejom "beskrajne turneje", u okviru koje je u nekoliko navrata blagodario i gradove u Ex Yu regiji i traje još uvek, Mangold je uspeo vešto da kanališe u 140 minuta.

Gluma svih glavnih uloga bila je prvoklasna. Ed Norton je ostvario možda i ponajbolju ulogu u svojoj karijeri, kao Pete Seeger čija ljudska i prirodna folkerska pravovernost i dobronamernost ovde izbijaju u prvi plan. Već od hodočašća Woody Guthrieu i dolaska mladog Dylana Greenwich Village, Pete Seeger ga uzima pod svoje, dovodi u svoj stan i vodi po njujorškim klubovima u kojima polako buja "folk revival”. Dylan sve to samo opservira i prikuplja podatatke, jer sedeti na stolici nekog zadimljenog, prašnjavog i mračnog bara, sa akustičnom gitarom i reinterpretirati standardne folk pesme, nije izazov za ovog mladog buntovnika. Dylan, pun entuzijazma i vrele krvi, želi staroj muzici dati novo, mlado lice - rock 'n' roll! Suočen sa nevoljnim shvatanjem da je svet krenuo dalje od tri folk akorda, Pete Seeger se oprašta od svog prijatelja sa dirljivim osmehom na licu, dok se Dylan udaljava od Newporta na svom trijumfu (ne samo na svom motoru!), dok Seeger pakuje opremu u kamion. Taj upadljivo tužni momenat, je zauvek promenio Dylanov život.

Opet, glumci u epizodnim ulogama rade još i bolji posao s manje vremena na ekranu, pa tako Joe Tippett glumi Dave Van Ronka "Gradonačelnika ulice MacDougal,“ važnu figuru u oživljavanju američke folk muzike i njujorške Greenwich Village scene. Ovog medveda od čoveka, najhrapavijeg glasa koji sam ikad čuo (Žešćeg od Tom Waitsa). Dave Van Ronk je bio nadaleko cenjena ličnost u Villageu, predsjedavajući oca folk kulture i prijatelja mnogih nadolazećih umetnika, ne samo što ih je inspirisao, pomagao i promovisao. Među njima su - Tom Paxton, Phil Ochs, Ramblin' Jack Elliott i Joni Mitchell. Dylanu je mnogo pomogao na početku karijere, a možda niste znali da je Bob Dylan snimio tradicionalnu pesmu "House of the Rising Sun" kao lament ženi iz New Orleansa koju je siromaštvo nateralo na prostituciju, na svom debi albumu, jednostavnog naziva "Bob Dylan" 1962. godine, sa Van Ronkovim aranžmanom. Mnogi misle da je to pesma grupe "The Animals", ali prava istina je da je to Dylanova pesma koju su oni samo obraditi i koja je postala njihov rock singl na prvom mestu svih top lista 1964. godine pomažući u inauguraciji folk rocka kao pokreta.

Will Harrison glumi Bob Neuwirtha, folk pevača, tekstopisca i producenta, koji je bio poznat po tome što je bio "road manager" i saradnik Boba Dylana, kao i koautor hit pesme Janis Joplin "Mercedes Benz". Neuwirth je pratio Dylana na Newport Folk Festivalu, i bio svedok kontroverze o "Electric Dylanu", a onda se povukao iz javnog života. Međutim, vratio se na vreme da pomogne u okupljanju pratećeg benda za turneju "Rolling Thunder Revue" deset godina kasnije.

Bob Dylan je bio omiljen među hipijima, ali tu ljubav im nije uzvratio ni na koji način, već se otvoreno ograđivao od njih. Iza sebe je ostavio "more" pesama, a pogotovo onih ljubavnih. Ipak, s takvim zavidnim popisom pesama kroz 60 godina dugu karijeru - Dylan je priznao samo jedan brak u svom životu, ali da stvar bude mistfikovana, drugi nije negirao. Prvi put je oženio svoju muzu Saru, a drugi put svoju prateću pevačicu Carolyn Dennis. Do sklapanja tog braka došlo je svega šest meseci nakon rođenja njegove kćeri 1986. godine. Taj brak i dete su godinama bili tajna što uveliko govori o njemu kao čoveku koji je uvek čuvao svoju privatnost i ljubavni život dalje od očiju znatiželjnika. Bob je pisao o očinstvu u svojim memoarima iz 2004. godine "Chronicles", rekavši da je porodica bila jedan od najvažnijih aspekata njegovog života. "To što sam imao decu promenilo mi je život i odvojilo me od skoro svih i svega što se dešavalo“, napisao je on. "Izvan moje porodice, ništa me nije stvarno zanimalo.“

Jedno je sigurno - Bob Dylan nije imao samo jedan tip žene koja mu se sviđa što je jasno iz popisa njegovih muza, veza i brakova. Neizbežno, jedna folk-rock zvezda mora da se bori sa pažnjom žena, bilo prijateljica ili koleginica sa bine. Muze su važne. Bez njih mnoga umetnička dela ne bi postojala. Iako se taj termin najčešće odnosi na ženu kao inspiraciju, muza zapravo može biti ono što nadahnjuje umetnika. Nekad je to određeni period života, nekad geografska odrednica, nekad deo dana ili noći, nekada priroda, nekad situacija koja nas promeni, a nekad spokoj i tišina morske pučine. Za muzu, kao ni za samu umetnost, ne postoje nikakve granice...

Ovaj legendarni muzičar, svojim kantautorskim radom ispisao je najvažnije stranice istorije folk i rock muzike, a i imao je poprilično turbulentan ljubavni život i čak šestero dece. Njegove supruge Sara i Carolyn nisu spomenute ni prikazane u filmu "A Complete Unknown." Prvo je bio u braku sa Sarom Lownds, koja je nakon sudbonosnog "Da" postala Sara Dylan. Bili su u braku od 1965. do 1977, i dobili su četvoro dece - Jesseja, Annu, Sama i Jakoba. Takođe je posvojio Sarinu kćerku Mariju iz prethodne veze kada su se venčali. Sari, bivšoj manekenki i Playboyevoj zečici tužnih očiju, posvetio je baladu "Sad-Eyed Lady of the Lowlands" i jednu od svojih najpopularnijih pesama "Sara" s albuma "Desire" iz 1976. godine.Pesme koje je napisao za nju čitale su se poput misterioznih hvalospeva o božanskoj lepoti. "Jedina stvar u vezi Sare, koju sam oduvek voleo je ta, da ona nikada nije bila jedna od onih žena koje misle da je neko drugi odgovoran za njenu sreću. Ni ja ni bilo ko drugi", prisetio se Dylan jednom prilikom. Gotovo deset godina nakon razvoda od Sare oženio je Carolyn Dennis, a njih dvoje dobili su kćer Desiree Gabrielle 1986. godine, kojoj je posvećen album "Under the Red Sky." Par se na kraju razišao 1992, ali su vest o braku i kćerki držali u tajnosti sve do 2001. godine. "Prikazati Boba kako skriva svoju kćer je zlonamerno i smešno, rekla je Dennis i dodala: "To je nešto što on nikada ne bi učinio. Bob je bio divan otac svojoj Desiree, a ona je imala blizak odnos s oba svoja roditelja.

Elle Fanning je odigrala Dylanovu "Femme fatale" Sylvie Russo (u stvarnom životu Suze Rotolo), koja će postati Dylanova prva ozbiljna veza. Ovu umetnica i aktivistkinja u borbi za ljudska prava, upoznao je mladog Dylana kada se doselio u New York, 1961. godine. Upravo ona je zaslužna za upoznavanje Dylana s mnogobrojnim likovima underground scene koji su mladom trubaduru mnogo pomogli da postane ono što jeste. Sylvie je jedan od nosećih karaktera u filmu, prikazana kao fiktivni lik stvarne Suze Rotolo, i jedina je osoba čiji je identitet štitio sam Dylan kao supervizor scenarija Jamesa Mangolda i Jay Cocksa. Nije želeo da se ime Suze Rotolo pojavi u ovom filmu.

Atraktivna, po filmskom imenu - Sylvie Russo je bila veoma popularna u krugovima folk scene Greenwich Villagea, i kćerka radikala Komunističke partije SAD. Prema rečima mladog i zaljubljenog Dylana - "Ona je bila nešto najerotičnije što sam ikada video...Rodinova skulptura kojoj je udahnut život. Kada smo prvi put započeli razgovor, zavrtilo mi se u glavi." Upravo ova lepotica je zaslužna za upoznavanje Dylana s mnogobrojnim temama javnog života i revolucionarne njujorške scene u nastajanju, o kojima je kasnije pevao. Sigurno da to nije bio jedini Dylanov način da se zahvali svojoj devojci. Jedan od njih je bio objava njihove zajedničke fotografije gde se smrzavaju i drže ruku pod ruku na maglovitoj ulici New Yorka sa snegom koji provejava, na omotu drugog Dylanovog albumu "The Freewheelin'' iz 1963. godine. inače, ova kultna fotografija nastala je nedaleko od njihovog stana u kojem su živeli, na West Fourth Streetu. Inspirisan njihovom ljubavlju i njenom duhovnom i grandioznom fizičkom lepotom, Dylan joj je posvetio dve pjesme - "Don't Think Twice, It's All Right" i "Boots of Spanish Leather." Ova njihova romansa je okončana 1964. godine, jer Dylanu je ipak više stalo do njegove muzike i puta ka uspehu, što ga je uvelo u kreativno partnerstvo i aferu s Joan Baez. 2008. godine, "prava" Suze Rotolo je objavila memoare o svom životu u Greenwich Villageu i odnosu sa Dylanom ranih 60-ih, a naziv knjige je bio "A Freewheelin' Time."

Ljubav mlađanog Boba - Sylvie Russo, ne tako talentovana ili lepa kao Joan Baez, predstavlja kolateralnu štetu na putu do njegove slave. Uprkos Dylanovom rastućem nezadovoljstvu, ona ga je i posle raskida posesivno omađijanog držala na lancu i uticala na njega da napiše neke od svojih najboljih klasika. Ipak distraktivno atraktivna i izuzetno talentovana Baez ga je ugrabila i tako je počela jedna od verovatno najturbulentnijih veza u popularnoj muzici. Obe žene su u filmu tretirane kao važne i snažne i presudno su uticale na određene delove Dylanovog života, pa nisu prikazane kao samo plačljive ili uzaludno ostavljene slomljenog srca. Joan nikada nije neutralisala njegova privlačnost, dok je Sylvie bila pitomija, vernica i princeza lepih manira, puna nade u njihovu vezu i u Dylanu je videla spas za izlazak iz komunističke radničke klase. Ova pronicljiva italijanka je nešto kasnije dirigovala Dylanovim životom, što ga je izluđivalo. Upoznala ga je u crkvi kad je imala sedamnaest, a on dvadeset godina; oboje su bili živahni, radoznali i nerazdvojni. Tokom godina koliko su proveli zajedno, Dylan se iz opskurnog folk pevača transformisao u nevoljnog portparola svoje generacije, što mu je ona prišila, duboko uverena u opravdanost političkih protesta u zoru hladnog rata. Njeni dirljivi memoari "A Freewheelin’ Time," potresan su dokument o ljubavnoj vezi jedne žene sa Dylanom u usponu i intimni odraz subkulture 60-ih u njenom najkreativnijem obliku i prikazuju svu vitalnost uzbuđenja mladosti i borbe za svetliju budućnost u vremenu kada se sve činilo mogućim.

Film hvata ovu tešku tačku u Dylanovom životu, a istovremeno podstiče njegov talenat. Da se razumemo - bio je dalek, potpuno zagonetan i potpuno svoj, a film ne pokušava da objasni zašto, već samo dokumentuje njegovu neosetljivost, ravnodušnost i indiferentnost prema svim tim ženama oko njega i čovečanstvu uopšte. James Mangold je dobro znao da ovakvi introspektivni umetnici mogu biti abrazivni i ispoljavati prezir, animozitet i gnev, ali istovremeno kreativni preko svake mere. Iz tog razloga, reditelj se ogradio od uzaludnog objašnjavanja Dylanove "dijagnoze", jer bi svi pokušaji da to prikaže publici, bili unapred osuđeni na propast. Jer razumeti Dylanov svetonazor kroz vrednosni diskurs, kulturni obrazac ponašanja, ukupnost stavova o svetu i o svemu što ga okružuje u filozofskom i praktičnom smislu; ukratko - njegov pogled na svet koji obuhvata najviša životna načela, nikome nije pošlo za rukom.

Ovde se nameće pitanje - Da li je Dylan ikoga zaista voleo, uključujući i samoga sebe?

Dylanova, najveća i najvažnija ljubavna afera bila je ona s kantautorkom Joan Baez. Ona je 60-ih godina bila izuzetno popularna folk pevačica sa zavidnom reputacijom i pre nego što je to Dylanu pošlo za rukom. Dylanu je upravo njeno ohrabrivanje pomoglo da bude na mestu koje zaslužuje - u središtu pažnje folk pokreta Greenwich Villagea. "Bosonoga Madonna", kako su je tad prozvali zbog njenog nebeskog glasa, pre nego što je upoznala Dylana, njene pesme su bile malobrojne tradicionalne folk balade, obrade pesama drugih autora i crnačke duhovne melodije. Ipak, folk pevačice poput Peggy Seeger, Jean Ritchie i Barbare Dane nisu se mogle povezati s modernom publikom. Joan nije bila poput njih, a nije bilo nikoga poput nje. .. Izgledala je poput vizantijske ikone, pa je mnogim folkerima zapala za oko kao devojka zbog koje bi se vredelo "upucavati", a pevala je glasom koji kao da se obraćao direktno Bogu. Posedovala je taj "Božanski dar" glasa, koji je nekada prelazio tri oktave. Kada je upoznala Dylana u aprilu 1961. godine, ona je već objavila svoj prvi album i proglašena je "Kraljicom folka“. Kada je čula Dylana kako izvodi svoju pesmu "With God on Our Side“, Baez je izjavila: "Nisam mogla da verujem da bi nešto tako moćno moglo da izađe iz te male žabe.“ Njihova romantična veza započela je zajedničkim nastupom na "Maršu za građanska prava" u Washingtonu 1963. godine, kada se u glavnom gradu SAD-a okupilo više od 200.000 protestanata koji su digli svoj glas protiv rasne diskriminacije. Njena najpoznatija politička akcija je izvedba pesme “We Shall Overcome” za vreme tog slavnog marša. Joanina slava je u to vreme dosegla pozamašne razmere, a ona ju je odlučila iskoristiti kao oruđe u borbi protiv društvenih nepravdi. Joan je s aktivizmom zapravo započela još u ranoj mladosti, kada je sudelovala u brojnim demonstracijama protiv svake vrste nepravde.

"Bila sam luda za njim", rekla je Joan Baez za "Toronto Star" 1963. godine, i dodala: "Bili smo stvoreni jedno za drugo i savršeno smo se razumeli.“ A Dylan, ko Dylan, negirao je skroz, jer njemu se samo prohtjelo da spava sa njom (parafraziram Štulića). Baez će mnogo godina kasnije priznati da joj se činilo kako Dylanove pesme ažuriraju teme protesta, politike i pravde, ali shvatila je koliko je pogrešila. Dylan u filmu, kao i u stvarnom životu, nije nikakav svetac, već "kontraš” i provokator koji zna biti itekako arogantan. On se, međutim, mora umetnički izraziti, to mu je iznad svega i zbog toga je često sebičan. Kvaka je, međutim, u tome da on stvara (pre)veliku umetnost, čak i kad toga nije svestan. A kako postaje svesniji toga, shvata da mu slava kao takva ne predstavlja ništa, osim ograničenja i nametnutih očekivanja svih i svakoga, dok njemu, umetnički i lični integritet znače više. On je, dakle, genije s greškom ili čak genije zbog te svoje urođene greške. Najvažnije od svega, film tako uspeva potvrditi svoj naslov, budući da Dylan kao osoba ostaje nepoznanica kako nama u publici, tako i samome sebi.

Međutim, Dylan je shvatio da politički aktivizam i protest kao borba mladih protiv establišmenta, nije ono što želi da radi niti da bude, ni kao predvodnik ni kao deo svega toga. "Novi Woody Guthrie" je mutirao u nešto drugo - nešto zbog čega su ga neki od njegovih ranih saradnika napustili. Jer Dylan nije bio najpoznatiji protestni pevač svoje ere, već njegov najpoznatiji otpadnik. Sredinom 1964. objasnio je to rečima: "Ja, ne želim više da pišem za ljude niti da budem portparol progresa. Ja samo želim da pišem omo što izlazi iz mene… Nisam deo nikakvog pokreta… Jednostavno ne mogu da se poistovetim ni sa jednom organizacijom…” Mislim da pesma "My Back Pages“, predstavlja najžešću kritiku pokreta koji je kao mlad slavio u "The Times They are A-Changin“. Ovde se podsmeva "jevanđelistima leševa“ koji koriste "ideje“ kao "mape“, koji izgovaraju "laži da je život crno-beo“ i koji ne shvataju da "JA postajem svoj neprijatelj u trenutku kada propovedam“. Uznemiren otkrićem autoritarnosti u srcu pokreta za oslobođenje (i u sebi), on se buni protiv samopravednosti levice. On sipa žuč na "samozvanog profesora, preozbiljnog da bi se zavaravao“. On prezire ono što vidi kao mrtvu kulturu političkog aktivizma: "memorisanu politiku antičke istorije“.

Dylanov raskid sa politikom i pokretom koji je bio njegova prva inspiracija oslobodio je njegov poetski i muzički genij; oslobodio ga je da istražuje svoj unutrašnji pejzaž. Njegova lirika postala je opskurnija; koherentan narativ je odbačen u korist karnevalskog nadrealizma; strogost akustičnog folk trubadura zamenjena je hedonističkom ekstravagancijom naelektrisane rock 'n' roll razuzdanosti. Pesme su oslikavale njegov nedokučivi privatni univerzum, onaj animalni i besni ekspresivni poriv, nastao kao odgovor na burne javne događaje. I Joan Baez je mnogo godina kasnije shvatila tu mladalačku utopiju menjanja sveta. Nakon svih tih anti-ratnih protesta, marševa i pokreta za građanska prava i društvene promene, ona je izjavila: “Ako me ljudi već moraju nekako etiketirati, preferirala bih da me prvo odrede kao ljudsko biće, zatim kao pacifistkinju, a onda kao folk pevačicu.”

Monica Barbaro, je do savršenstva odglumila zamornost Dylanove nevezanosti, u ulozi "do ušiju" zaljubljene Joan Baez. A Dylan, uvek svoj i ničiji, bio je dalek i nedostižan...Barbaro pogađa onu tanku ravnotežu između hrabrosti, ranjivosti i nesigurnosti predivne i talentovane Joan Baez. Nijedna scena u Mangoldovom filmu nije tako upečatljivo i emotivno snimljena kao ona kada Monica Barbaro u ulozi Joan Baez zajedno sa Chalametovim Dylanom izlazi na binu Newport Folk Festivala tog jula 1964, i u duetu pevaju Dylanovu "It Ain’t Me Babe“ (simbolično prevedenu kao "Nisam to ja, moja naivna dušo"). Ova izvedba prenosi svu dubinu njihove romantične i umetničke veze ne samo sa publikom, već i sa Dylanovom bivšom devojkom, Sylvie Russo, koja sve to posmatra iza zavese.
"Ta ideja o ljubomornoj "zaboravljenoj dragoj" iza bine je zaista ono što mi je trebalo da dramatizujem situaciju“, kaže Mangold, skladno iznijansirano koristeći jezik svog zanata. On dodaje: "Morao sam da stignem do mesta gde stvarna Suze Rotolo puca od zavisti zbog svega što je videla na sceni. Ali to ne bi funkcionisalo tako dobro da Chalamet i Barbaro nisu uspeli da izvedu nastup tako sugestivno, efektno i potresno, a to je samo jedan od mnogih muzičkih performansa u filmu koji je snimljen sto posto uživo. Ako želite da ga uporedite sa stvarnim, pogledajte snimak ovog dueta sa realnog Newporta." I zaista, ono što su Barbaro i Chalamet uživo uradili na tom festivalu je neverovatno. Ona ga gleda kao u Boga, a sve vrca od varnica te hemije koju su uspeli da dočaraju. Bukvalno sam se naježio kada se Dylan smeje tokom nastupa. Teško je to opisati rečima. Čista i savršena harmonija...bezbrižna, spontana a tako snažna.

Kako je muzika folk superzvezde evoluirala tokom tog vremena, tako se razvijala i njegova veza sa Joan Baez. Par je prošao put od saradnika na sceni do romantičnih partnera. Njihova vezanost je trajala kratko, ali je imala trajni efekat na njihove karijere i do danas fascinira mnoge ljubitelje muzike. "You know, you're kind of an asshole," kaže mu Joan, dok on kulira i mudruje nakon svađe, ali to ih ne sprečava da sednu na pod hotelske sobe i zajedno počnu da pevaju svima poznate stihove: "Koliko puteva čovek mora da pređe, pre nego što se nazove čovekom?". I tako su njih dvoje nastavili da stvaraju prelepu muziku i nastupaju na koncertima. U vreme Dylanove turneje po Velikoj Britaniji 1965. godine, njihova romantična veza je počela da se gasi, kao što je prikazano u dokumentarnom filmu D. A. Pennebakera- "Dont Look Back". Baez je taj raskid kasnije opisala kao nagli šok koji joj je slomio srce. Kasnije je ovu vezu nazvala "potpuno demorališućom“, a njenu sve veću ambivalentnost prema Dylanu, objasnila je rečima da je on bio njena suprotnost, sa svojom sve većom sebičnom nadmenošću, narcisoidnošću i egoističnom željom za slavom, što mu je kasnije ipak oprostila (ali ne baš u potpunosti). Uprkos raskidu, održali su prijateljstvo i nastavili da poštuju rad jedno drugog. Baez je bila na turneji sa Dylanom kao izvođač na njegovoj "Rolling Thunder Revue" (1975-76.).

Kada je njegov menadžer, Victor Maymundes, upitao Dylana - Zašto je oženio Saru Lownds umesto Baez? Bob mu je odgovorio: "Sara je bila kod kuće kada ja želim da bude kod kuće; ona će biti tamo koliko ja želim da bude tamo; ona će to učiniti kada ja želim da to uradi. Joan nikada nije bila dostupna kada je ja poželim." Drskost ili perfidni humor, prosudite sami. Joan Baez je napisala i komponovala nekoliko pesama koje su bile posvećene Dylanu. "To Bobby", da bi podstakla Dylana da se vrati političkom aktivizmu, dok je "Winds of the Old Days”, gorko-slatka reminiscencija na vreme koje je provela sa njim. Reference na Baez u Dylanovim pesmama su daleko manje jasne. Sama Baez je sugerisala da je ona bila tema pesama "Visions of Johanna", "She Belongs To Me" i "Mama, You Been on My Mind", iako je ova treća bila verovatnije vezana za njegovu vezu sa Suze Rotolo. Dylanova pesma "To Ramona" je potencijalno takođe o Joan Baez. U beleškama njegovog kompilacionog albuma iz 1985. godine, Dylan je naveo da je ta pesma bila prilično bukvalna - "To je bila samo neka devojka koju sam davno poznavao“. U svojoj biografiji, Baez je napisala kako je ona bila ta famozna "Ramona“.

Zanimljivo je da je jedina pesma u kojoj je muza najočiglednije Joan Baez "Love Is Just a Four-Letter Word“, koju je po njegovim rečima, Dylan originalno napisao o njoj. Duboko povređena Joan Baez mu nije ostala dužna za tu smicalicu i snimila je svoju možda i najbolju pesmu kao osvetu - "Diamonds and Rust" 1975. godine, kako bi njome objasnila njihov bittersweet odnos. To je jedna od najlepših balada koje sam ikad čuo, i već od prvih stihova, ledi mi se krv u žilama: "Pa, neka sam prokleta, ponovo mi dolazi tvoj duh, ali to nije čudno, jer je mesec pun..."

Priča iza pesme "Diamonds and Rust” je poetski zadivljujuća kao i tužna melodija - priča o ljubavi, sećanju i čekanju. Pesma je dirljiva refleksija na njeno viđenje odnosa sa Dylanom, otpevana visokim kristalno čistim nebeskim glasom, kao sakralna molitva ranjene umiruće duše. Vanvremenska eterična neponovljivost ove pesme leži u potpunoj iskrenosti istinski proživljenog doživljaja Joan Baez. Geneza "Diamonds and Rust” leži u neočekivanom telefonskom pozivu Dylana, koji ju je transcendentalno vratio deceniju unazad u "odvratni hotel” u Greenwich Villageu, negde oko 1964. ili 1965. godine. Ovaj poziv, prepun nostalgije, podstakao je bujicu sećanja i emocija koje je Baez pretočila u poeziju. Pesma suprotstavlja blistave trenutke njihove ljubavi (dijamanti) sa bolnom spoznajom neminovnog kraja (rđa). Imali su divne trenutke, ali po Joaninom mišljenju, Bob nikad nije znao da pozicionira svoj stav o njoj, jer uvek je "držao stvari nejasnim“. Jednog trenutka ona je mislila da će se venčati, a drugog, da su samo prijatelji i muzičari na bini. Nakon razlaza, Joan je provela godine i godine pokušavajući da nastavi dalje, ali on ju je pozivao kao iz vedra neba, s vremena na vreme, vraćajući elegične emocije nade u pravac pada. Tekst ove balade je živopisna tapiserija njihovog vremena mladalačke nevinosti, sa referencama koje jasno upućuju na Dylanovu varljivu ćud. Rečenice poput : "Na sceni si već legenda, neisprani fenomen, originalna skitnica. Zalutao si mi u zagrljaj i tu si ostao." evociraju Dylanov imidž ikone i uticaj koji je imao na folk scenu i život Joan Baez. Ona je rekla da pesma govori o sećanjima kako je Dylan u to vreme mogao da pretvori tamni ugalj u dijamante, ili sjajni metal u rđu.

Trajna privlačnost pesme leži u njenoj sirovoj iskrenosti i univerzalnom iskustvu ponovnog razmatranja vetrom oduvane ljubavi - tema koja odjekuje u ušima čak i decenijama kasnije. Nasleđe ove pesme je dodatno zacementirano njenim uključivanjem u koncerte Rolling Thunder Revue, gde su Baez i Dylan ponovo delili binu. U svojim memoarima, Baez prepričava razgovor sa Dylanom o pesmi tokom proba za turneju, naglašavajući ličnu i složenu prirodu njihove zajedničke turbulentne istorije koju su sami krojili. "Diamonds and Rust“ predstavlja svedočanstvo o moći muzike da uhvati suštinu ljudskih odnosa. To je remek-delo prepuno dvosmislenih kontradikcija, a ono što najviše "boli" u njoj su stihovi:

"Sedim i posmatram mrtvi telefon, čekajući glas koji sam poznavala
pre par svetlosnih godina. Moja poezija je bila loša, rekao si. Još se sećam tvojih plavih očiju kada si to izgovorio. A oboje dobro znamo šta sećanja mogu doneti. Bila sam tvoja besplatna madona. Da, devojka iz otvorene školjke. Sad te vidim kako stojiš sa smeđim lišćem koje pada svuda unaokolo, i snegom u tvojoj kosi, dok se smeješ kroz prozor tog groznog hotela pored Vašington trga. Naš dah izlazi iz belih oblaka, meša se i visi u vazduhu. Oboje smo mogli da umremo tada i tamo...Reci mi bar još jednu reč, ti koji si tako dobar sa rečima, nejasnim rečima, jer mi sada treba malo te nejasnoće. Ali sve mi se vratilo previše jasno. Da, jako sam te volela, iako si mi uvek kada dođeš donosio na poklon dijamante i rđu."

Ova ukleta pesma, kao i sećanja koja opisuje, nastavlja da svetli svojom nepodnošljivom lepotom užasa i dan danas.

Izvanredan i neverovatno iskren autobiografski portret Joan Baez je prikazan u dokumentarnom filmu "I am a Noise" iz 2023. godine. Na kraju 60-godišnje karijere, Joan Baez se prvi put sasvim otvoreno osvrće unazad i duboko u sebe, dok pokušava da shvati svoj zvezdani život koji je pisao istoriju folk-rock muzike i prikazuje njene lične borbe koje je skrivala. film počinje na poslednjoj turneji Joan Baez 2018. godine, u 78. godini života. A sve zaista postaje neverovatno intimno preispitivanje iza kulisa njenog života, kao i njene muzike. Ona deli s publikom emotivne detalje svoje veze sa Bobom Dylanom i njenim suprugom Davidom Harrisom. Ali zapravo je fokus više na njoj i njenoj borbi sa depresijom i anksioznošću - temama koje su često skrivene od pogleda javnosti. Očigledno je bilo puno tame iza njenog lepog glasa. Neki delovi filma koji se odnose na disfunkciju u njenoj porodici su duboko uznemirujući. Film takođe putuje kroz veze između njene muzike i njenog političkog aktivizma.

Predstavu je uveliko ulepšalo Baezino prisustvo na kraju premijere na Berlinskom filmskom festivalu u kojoj je oduševljeno dočekana. Jasno je da je ona transcendentna figura čija je muzika uticala na mnoge generacije. Film je snažan zapis njenog života i predstavlja hroniku jedne izuzetne karijere i ličnog puta jedne žene - od bola, do mira i oproštaja. Toplo preporučujem ovaj film Dylanovim fanovima, kao i onima koji ne znaju mnogo o njihovoj vezi na profesionalnom i ličnom planu.

Bilo je mnogo žena kojima i o kojima je pevao Bob Dylan. Jedna od njih je Karen Dalton. U svojim memoarima, Dylan ju je prozvao svojom najdražom pevačicom... "Imala je glas poput Billie Holiday i svirala je gitaru kao Jimmy Reed ". Nekoliko puta su čak zajedno nastupali, a onda je Dylan odlučio njoj posvetiti i snimiti pjesmu "Katie's Been Gone" na albumu "The Basement Tapes" sa grupom "The Band." Dok je živeo u legendarnom hotelu Chelsea, punom neobuzdanih kreativaca, vizionara i ovisnika o drogama, šuškalo se kako je Dylan imao aferu s muzom Andyja Warhola - Edie Sedgwick. Za neke od njegovih najvećih hitova kao što su "Just Like a Woman", "Leopard-Skin Pill-Box Hat", pa čak i nezaobilazna "Like a Rolling Stone." legenda kaže da su nadahnuti "uplašenim očima ove mlade srne".

Ipak, Suze Rotolo je bila jedina žena na Dylanovom putu, koju je zaista voleo. Priznao je u svojim hronikama, da je ona bila istinska i prava ljubav njegovog života. A kada se već umorio od ljubavi i svih tih žena, snimio je 1997. godine album "Time Out Of Mind". Na toj ploči se nalazi pesma "Love Sick" čiji naziv sve govori.

Ipak prava "zvezda" filma "Potpuni neznanac" je muzika, a ne drsko-zajedljiva i cinično sarkastična ličnost ovog američkog poluboga koji je bio predodređen za velike stvari. Iako to nije hteo, ovaj odvažni mladi trubadur evoluirao je u glas svoje generacije. Bio je je neka vrsta američkog superheroja, tako da je osećao ogromnu moralnu odgovornost da to i potvrdi. Bob Dylan još uvek nastupa na svojoj beskrajnoj turneji, iako ima 83 godine. Baš ta "zvezda", čini film "A Complete Unknown" drugačijim od svih ostalih biografskih filmova. Timothee Chalamet nam otkriva Dylanovu misterioznu auru i kreativni genije. Režiser James Mangold uranja gledaoce u New York 60-ih i period transformacije muzičke industrije. To je više studija karaktera nego strogi narativ. Takođe ima mnogo živahnije muzičke sekvence od prosečnog muzičkog biografskog filma - i za to postoji fascinantan razlog iza kulisa.

Hvaljen je zbog toga što se nije držao šablona biopika, po standardima popularne muzičke biografije. Njegovo pretvaranje u jedno istinito poglavlje kulturne istorije podrazumevalo je razne konflacije, kompresije i preuređenja, ali to nije ono što bi se moglo očekivali od jednog holivudskog reditelja. James Mangold "puca" na emocije i polazi od toga - da li verujemo Timothee Chalametu kao mladom Bobu Dylanu - ili bolje rečeno, kao mladom Bobu Dylanu kakvog su oduvek zamišljali. Tipično, biografski portreti muzičara imaju tendenciju da preteraju u popravci pevanja glumaca elektronskim putem autotjuna ili im potpuno zamene glas nekim pravim pevačem. Oni će dodati sve instrumente i orkestracije kao ravan sloj zvučnog zapisa u odeljku za uređivanje. Ovo obično čini da muzika zvuči previše uglađeno da bi zaista uronila gledaoce u trenutak. Kao da se traka pušta preko scene i nije sastavni deo same scene. Ovaj proces čini da muzika u današnjim biografskim filmovima sve zvuči previše čisto i sterilno. Postavlja se pitanje, da li je to umetnički izraz ili besramno laganje publike? Kao i da li autotune pomera granice kreativnosti ili je to samo varanje na putu do slave (novca)?

Ono po čemu se muzika u "Complete Unknown" razlikuje od muzike u drugim biografskim filmovima o muzičarima je to što je sva muzika snimljena kamerom. Glumačka ekipa svirala je svoje instrumente i pevala, a Mangold se nije mešao u njihove nastupe na setovima; samo je stavio kameru ispred glumaca i snimao njihovo pošteno muziciranje. Ovo je zahtevalo veliku posvećenost glumaca, ali je to učinilo razliku u konačnom proizvodu. Oni nisu samo glumci koji se pretvaraju da su muzičari - oni su postali muzičari da bi glumili. Chalamet je svirao gitaru, usnu harmoniku i pevao na svim pesmama koliko god je bolje mogao. A svi glumci su savladali odabrane instrumente muzičkih ikona koje su oživljavali na instrumentima koje su oni svirali i dali svoj jedinstveni lični pečat pesmama. Koristili su mikrofone i instrumente koji su bili tačni za period. Chalamet, koji je koproducirao film pored glume u njemu, nije želeo da ovaj film ima bilo kakav "element virtuozne veštine“. Prema rečima miksera zvuka Toda Maitlanda, ekipa nije koristila nikakve slušalice ili mehanizme za merenje vremena, tako da su sve pesme u filmu izvedene 100% uživo. Nema holivudske prevare; samo čista, nepatvorena, neukrašena muzika.

Gledaoci su suočeni sa jedinstvenim iskustvom, koje deluje kao da su na koncertu a ne u bioskopu. Publika je cupkala a neki su čak ustajali da bi plesali tokom projekcije. Zaista, cela atmosfera je vitalna i živahna, čak su primetna i falširanja što daje još ubedljiviji efekat žive svirke. Nisam to doživeo kad sam gledao recimo "The Last Waltz", jer je i to film-koncert, ali tu su velike zvezde Van Morrison, Eric Clapton, Joni Mitchell, Muddy Waters, pa postoji neka "prepreka" poštovanja u interakciji publike i izvođača. Ovde su filmski kanoni i standardi razbijeni. Kada kamera prati Chalametovog Dylana kako izlazi na scenu u mračnom podzemnom noćnom klubu i polako u celosti izvodi “I Was Young When I Left Home”, film postaje "organski" , kao da dim lebdi iznad gledalaca i kao da možemo osetiti miris piva i duvana. Nema "vegete" u ovoj domaćoj supi, nije instant iz kesice, nema laži, nema aditiva. "Potpuni neznanac" je autentično i realistično "neprskano" delo.

Reakcije publike su takođe stvarne. Nema statista, audio inženjeringa, nema Timbalanda ili Calvina Harrisa ni baratanja raznoraznim audio softverima. Ništa, samo glumci u svojim ulogama i svaka im čast na tome. Kada publika u Newportu sa entuzijazmom reaguje na Dylanovu "The Times They Are A-Changin’“, njihovi oduševljeni uzvici se čine stvarnim. A kada Chalamet razvali "Like a Rolling Stone” sa električnom gitarom i folk fanovi se osećaju izdano, njihov bes je takođe stvaran. Mnogi muzički biografski filmovi imaju glumce koji ostavljaju utisak o legendarnim muzičarima, ali nijedan od njih nije do te mere uvukao u bioskopski ekran svoju publiku poput ovog filma. Eto, platio sam jednu ulaznicu a gledao i film i koncert!

Dobar detektivski posao su ovim filmom obavili James Mangold i Jay Cocks. Ono što ih je posebno zanimalo u ovom segmentu Dylanovog života iz filma od 1961-1965 godine, bila su pitanja koja se tiču genijalnosti i talenta sa kojima se pojedini umetnici rađaju, kao i lepote, ali i tereta talenta koji mogu da vas učine popularnim ali beskrajno usamljenim, ali to je cena koja mora biti plaćena Bogu bez cenkanja. Kroz mnogo arhivske građe, snimili su prelepo i dubinsko putovanje kroz Dylanovu dušu, kao dokument o samosvesnosti ovog umetnika, što je zahtevalo obimno analiziranje i raščlanjivanje na sastavne elemente (materijalne, procesualne i pojmovne) ne tako poznatog Dylanovog ranog života u složenu i filmičnu celinu. Od momenta kad je "izgarao" od ambicija kada je stigao u New York, preko maštovite priče o sazrevanju sa fikcijama umesto istinitih prikaza njegovog prevratničkog uspona, pa sve do momenta kada je postao rob svoje publike, jedva spreman na slavu koju nije tražio, ali je pala na njega svom težinom, bez pitanja i bez odgovora. Njegova genijalnost i intuicija bili su darovi koji se pojavljuju samo "odabranima" i to samo jednom u životu.

U svakom trenutku Dylanove duge karijere, pisao je sjajne pesme sa stihovima koji govore ono što je većina nas znala, ali nije mogla da izrazi svojim rečima, dajući smisao svemu i bacajući nas u sumnju u sve. Njegova ranjiva psiha i temperament bili su krhki... iako je bio skoro jednako dobar u mudrovanju kao i u pisanju pesama. Uvek korak ispred ostalih kantautora Greenwich Villagea, uvek drugačiji, svež, inovativan i dominantan na bini, uvek zbunjujući publiku svojim transformacijama, uvek u jednoj od svojih uloga koje je sam smislio, uvek kao glumac pod maskom, uvek kao nepročitana knjiga, uvek u pokušaju da proširi granice svoje kreativnosti i nikad zadovoljan limitom od šest žica, Dylan iz 60-ih ostaje svetionik umetničkog integriteta kome se obožavaoci, kolege muzičari, pisci i reditelji stalno i iznova vraćaju. Njegove manje talentovane kolege su često smatrale da se Dylan pravi važan. Ne, on se ne pravi važan, on jeste važan i svestan je toga. On je samo došao da dominira američkom muzikom i popularnom kulturom decenijama pre svih i decenijama koje tek dolaze.

Dualna tenzija između Dylanovog svemogućeg dara i njegovih veoma ljudskih teškoća da se nosi sa tim darom, čini "Potpunog neznanca“, za razliku od drugih muzičkih biografskih filmova potpuno drugačijim. Svaki put kada se Bob popne na svoj Trijumf, nikada ne znamo kuda ide. James Mangold ga je pustio da ide gde god poželi, bez artističke simbolike, mistifikacije i etiketiranja. Ceo film je samo stihijska, instinktivna i spontana vožnja. Reditelj namerno unosi neke istorijske netačnosti i faktografske fiktivne izmene u istinitu priču i dozvoljava sebi potpunu umetničku slobodu sa svojom tematikom, iz razloga da film približi i prilagodi publici, jer nisu svi muzički znanci. Kao i svaka umetnost, tako i film ima svoje zakone koji su prikladni za razumevanje svakom gledaocu. Filmičnost je sukob dve različite poetike koje čine srž samog filma - san i java. Samim tim, reditelj dopušta efikasno amalgamiranje sa specifičnim filmskim sredstvima izražavanja motiva, scenografije ili narativnih konstrukcija. Film nije samo izraz strukturalno povezanih zvukova i slika tzv. "vizuelne muzike" - organizacije svetlosti i senki što bi filmu dalo karakter ritmičke kadence. Ali nisu svi kauzalno povezani događaji fabularni, već oni koji su dramatični, ili vezani s nekim dramatičnim događajem. Biografski film ima pravo na to, da ne bi postao dosadan skup suvoparnih hronoloških činjenica koje teku vremenskim redom.

Jer vreme je uvek bilo Dylanova "stvar". On je fizičar koliko i pesnik u razumevanju prirode promena. Pesme koje je napisao u vremenskom okviru filma bile su zapanjujuće po sumiranju svega, od romantične ljubavi do geopolitike, rečima koje su svi znali da su istinite kada su ih prvi put čuli. U ime svih nas iz 60 i neke, mogu ponosno da konstatujem - obrazovao nas je Dylan, a ne naši nastavnici u školi. Pedeset godina kasnije, na drugom kraju vremenske linije, njegovi tekstovi su isto tako neposredni, jednako duboki, jednako gorki. Film "Potpuni neznanac“ je samo novi način povezivanja nekih tajnih tačaka i opšte svesti, što rezultira predivno iskrenim živim filmskim iskustvom, muzičkim uzbuđenjem i povratkom u vreme nevinosti i nepatvorene vere u čovečanstvo. Dylanovo delo dovoljno je veliko da mu ne treba ništa dodavati. I to je još jedan od dokaza da je ovo film koji zaista razume Boba Dylana i približava ga novim generacijama gledalaca. Dylanov poetsko-muzički opus, mnogi diskofili cene kao Bibliju neke nove religije koja svoje bazične postulate crpi iz sirovih životnih činjenica naših svakodnevnih doživljaja, pa i sudbina. U intervjuu koji je dao za "Newsweek", 13. oktobra ove godine Bob Dylan kaže: "Ja ne znam ko sam. To mi čak nije ni važno". U spomenutom filmu Sama Peckinpahoa, Dylan igra bezimenog revolveraša koga svi zovu "Alias". Dobro je ovaj tekst završiti na način na koji je to učinio Michael Watts u "Melody Makeru," 3. februara 1973. godine: "Pitaš me ko je Bob Dylan? On je Alias. Alias ko? Alias svako od nas!"

Bob Dylan je bio i jeste glas generacijske kulture u moje vreme. Nema šanse da je ovaj film samo omaž i počast jednom pesniku, čak ga ni ne veliča, umesto toga, iskreniji je, zanimljiviji i topliji od svih ostalih filmova o njemu. Uprkos svim knjigama, doktorskim disertacijama i decenijama nastojanja da se upozna čovek iza glasa, Bob Dylan ostaje neuhvatljiv i zagonetan još uvek. Nema "odgovora" na to šta je, ili ko je on.

On jednostavno jeste.

Kada su se upalila svetla u bioskopu, svi su ustali, a ja sam i dalje sedeo. Hteo sam još. Redari su me ljubazno izbacili u beogradsku noć okovanu maglom promena, and the wind began to howl...

Učitaj još komentara

Prikaži temu na forumu (6)

Film

biografski, drama, muzika (2024)

A Complete Unknown

Ocjena korisnika

Odlično!

Naslov:

Godina:

Žanr:

Trajanje:

Režija:

Scenario:

Glavne uloge:

Opis:

Obradio/la:

Le jeu (2018)

drama, komedija

Francuska verzija poznatog italijanskog filma Potpuni stranci urađena za Netflix. U toku večere sedmoro dobrih prijatelja započinju, naizgled, bezazlenu igru - svi moraju da izvade svoje mobilne...

Wicked: Part I (2024)

ljubavni, fantazija, mjuzikl

U filmu Zlica do sada neispričanoj priči o vješticama iz Oza, upoznajemo Elfabi, mladu ženu, neshvaćenu zbog neobično zelene boje kože, koja još uvijek nije otkrila svoju pravu moć, a glumi je...

The Last Showgirl (2024)

drama

Dirljiv film o otpornosti, cirkonima i perju, u kojem Pamela Anderson glumi Shelly, glamuroznu plesačicu iz Las Vegasa koja mora planirati svoju budućnost kada se njezina predstava naglo ugasi nakon...

Queer (2024)

biografski, drama, istorijski

In 1950s Mexico City, an American immigrant in his late forties leads a solitary life amidst a small American community. However, the arrival of a young student stirs the man into finally...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

eXtreme member

11.06.2025. 18:55

member

09.03.2025. 08:29

Active member

13.02.2025. 23:06

{{message}}