A londoni férfi

12.01.2011. 15:31

The Man from London, Bela Tarr, 135 mins, 12A

Čovek iz Londona, Bela Tar

Jonathan Romney

14.12.2008

Neki umetnički filmovi izgledaju kao izbledele slike. Filmovi Bele Tara su više nalik na erodirane litice  - sa svim elemtima misterije koju sugerišu.

Filmovi ovog mađarskog majstora su ozloglašeno spori: kinematografija kao spužva koja izgleda da se

oblikuje u sporom  srastanju guste smole. Ali kad gledate prikovani njegov sedmoiposatni Satantango, ili više koncizan ali  jednako uznemirujući Verkermajsterove harmonije, znate da ste u društvu jednog od kinematgorafskih tamnih vizionara. Takođe imate i posla s majstorom koreografije sočiva, čija produžena kamera puzi elastično savijajući vreme i prostor i na kraju se vaša percepcija rasteže preko prepoznatljivih granica.

Čovek iz Londona, Tarov poslednji film, je na neki način ispod nivoa njegovih najboljih filmova, ali ipak ostaje među konvencionalnim izdanjima kao  razoran tamni meteorit među kolekcijom sjajnog mermera. Tilda Svinton, koja igra u filmu, opisala je Tarovo delo kao „srednjevekovno“, „jer su ovi filmovi iskopani iz neke grobnice u Transilvaniji i kao da su uvek bili tamo.  To ne znači da su bezvremenski egzaktno, već da su starovremenski.“ Ona je u pravu: čak i onda kad su smešteni u sadašnjost, Tarovi filmovi izgledaju kao da dolaze iz prvih godina, barem iz prvih godina kinematografije. Kad ugledate modernu registar kasu u Čoveku iz Londona,to vas udari kao deo SF anahronizma.  

Čovek iz Londona je na neki način njegov najkonvencionalniji film, on je jednostavna narativna adaptacija romana Žorža Simenona iz 1934. Jedne noći u lučkom gradu, skretničar na železnici Malone (Miroslav Krobut), gledajući s njegove osmatračke kule, postaje svedok mračnog zločina, te se nađe u posedu tajne i kofera punog engleskih banknota. Malone sakriva kovčeg i čuva tajnu, ali otkriva da se čovek po imenu Braun  kruži okolo i ne ispušta ga iz oka. Ubrzo se pojavljuje enleski policijski inspektor po imenu Morison, agent pravde s gušterovim očima. Morisona igra veteran Ištvan Lenart otromboljenog lica, Tar je odbacio Maksa fon Sidova za ovu ulogu, smatrajući da je on isuviše neprikladan.

Ovo je film Bele Tara, priča je drugorazredna s crno-belom atmosferom i preciznim, odmerenim pokretima likova i kamere. Film počinje jednim neobično dugim kadrom od skoro 12 minuta: kamera se diže sa nivoa mora po strani broda, do kule u kojoj Malone nadgleda luku, onda pada, okreće se polako okolo, osmatra putnike koji se iskrcavaju kao duhovi sa trajekta preko kanala. Ovako dugačak, pedantno dizajnirani kadar – snimatelj je nemački kamerman  Fred Kelemen, veličanstveni sutor pesimističan  po svom pravu – poništava prostornu logiku na način koji je odvažan, oduzima dah, ali bez namere da zaslepljuje. Pre, oni dezorijentišu, koriste prostor na način koji izgleda suptilno nemoguć, kamera pilji u dubinu mračne noći; onda visi na Maloneovim ramenima, i vi ne možete da razumete kako je stigla tamo.

Ovo nije jedan od onih filmova u kome se ništa ne dešava, daleko od tog, ali  ipak su stvarni događaji  u klizanju kamere. U jednoj sceni Malone gleda dole sa njegovog prozora u noć da vidi da li ga Braun posmatra: većina režisera bi napravila rez na Brauna, ali Tarova kamera postupa postupno, pravi skriven luk preko Maloneovog ramena da konačno otkrije Brauna koji stoji dole, u bari svelosti ulične lampe. Osećaj otkrivanja – kao da Tar ne prikazuje već otkriva taj prizor – je preneražavajuće grozan.

Film je snimljen u Bastiji, Korzika, što unosi sablasne stare bedeme na obali i tesne ulice s kanecerogenim zidovima.  Prividno,  delo izgleda senovito i maglovito i bez drame: čudno, Tar i koscenarista  Laslo Krasnahorkai  daju nam dosadnu pozadinu priče o krađi novca ali prećutkuju Simenonov ključni događaj, čin nasilja je ovde sakriven iza zatvorenih vrata barake. (Ovo ne bio Tarov film, kad ne bi buljili u zatvorena vrata).  Rezultat je crni film  sveden na njegovu golu suštinu – nesreću, pohlepu i katastrofu, sve to zajedno, vrlo verno Simenonovom romanu, sa svojom atmosferom noćne vlage, straha i uskogrudosti.   Ali konačno, ono što nam Tar daje nije toliko kriminalni roman koliko meka opera bez pevanja, gde je rad kamere orkestracija. (Ovo je, ipak, čudesna uvertira u partituri Mihalja Viga u uvodnom kadru, kao sirena na pogrebu. )

Čovek iz Londona nema nepokolebljiv zahvat Tarovih najboljih filmova, delimično zbog neujdenačene upotrebe glumaca i njihovih glasova. Krobot je uglavom, dobar, namršten glomazan Golem, i savršeno prikladan u svim mogućim raspoloženjima.  A Svinton kao Maloneova žalosna, žena kratkih živaca izgleda  da je rođena za Tarov univerzum, ona je na svom terenu u ekspresionističkom kontrastu svetlosti i senki. Još je više na svom terenu kad je dublirana na mađarskom jeziku. U izdanju gde likovi govore francuski i engleski jezik, što objašnjava neke, pošto je Simenon smestio radnju u Dipe, inače u mađarskoj verziji pitate se zašto je policajac Skotlad Jarda morao da dođe u Mađarsku. Novo dubliranje je ponekad uspešno: učtivi zvuci francuskog veterana Mišela Londsala odgovaraju umornom od sveta barmenu, dok Edvard Foksovo zagrobno struganje daje sporu Morisonovu intonaciju, zlosnutno škripanje poklopca na mrtvačkom kovčegu. Svinton i češki glumac Krobot, međutim, čini se da govore svoje tekst na francuskom sami, i to nije dobro, posebno kod nje, akcenat i kadenca su nespretni.       

Uprkos nedostacima, Čovek iz Londona, kao i svi Tarivi filmovi, ne pripadaju ovom svetu. Sporost je razvučena skoro do tačke pucanja u nekim kadrovima, ipak ovde nema praznog hoda: svaki trenutak odiše napetošću, i mi postajemo svesani teksture objekata: kapljice vide na novčanicama, prljavština na činiji za supu. Čovek iz Londona je manjkav, i sigurno nije najbolji Tarov film, ali on je još uvek hipnotišuća čudna kinematografija, a početni kadar sam po sebi je najneobičnije ikad viđeno umetničko delo.

11.01.2011. 15:03

11.01.2011. 11:12