Edmond

Edmond (Macy) je kakav kancelarijski službenik kome sekretarica javlja da je neki tamo njegov sastanak sa 01:00h pomeren na 01:15, što ovome pali iskru svih davno nakupljenih prikrivenih užasa...Edmond obilazi kakvu proročicu koja mu poručuje da "Nije tamo gde pripada" te ovaj odlazi kući, priznaje ženi da je ne voli, da ga ne privlači duhovno ni seksualno, da se i ne seća kada je uopšte bilo drugačije, i da on, eto, odlazi, pa da. Edmondova prva stanica je bar u kome upoznaje uspešnog poslovnog tipa (Joe Mantegna, još jedan od čestih glumaca Mametovih filmova), ujedno i zadrtog rasistu tobože oslobođenog od sve savremene presije, koji ovog podseća na sve propušteno, te Edmond kreće u svoj noćni pohod za malo bezbrižnog plaćenog seksa kroz košmarni polusvet New Yorka. Avaj u nemogućnosti da se dogovori čak ni oko pukih novčanih transakcija (najzabavniji delovi filma), Edmond započinje svoj krvavi pir u kome isplivava sve ono najgore, mržnja prema ženama, rasizam, homofobija, prigušena divlja životinja žedna krvi. To je zapravo tek prvi jezivi deo filma, Edmond je izgledao kao obični tip na pragu svojih pedesetih godina, kome je malo ili nimalo potrebno da izbljuje sve užase iz sebe. Podseća na pokretnu "crnu hroniku"...dok je ovde zanimljiva Mametova teza da "Svaki strah krije želju", sa kojom se Edmond miri u finalu filma, koja istovremeno blesavo i jezivo objašnjava temu filma, samog Edmonda i sve te prigušene mržnje i strahove danšnjice koje čekaju da eksplodiraju, bilo kada, bilo gde, iz bilo koga, nad bilo kime.

Sve smo to znali i ranije, Edmond je samo zanimljivo ispričan filmić, definitivno nije za svakoga, meni je drag u svoj svojoj odvratnosti, ne bih ga olako okarakterisao kao dobar film, tek ja jednostavno volim da gledam filmove Stuart Gordona, Mameta, William H. Macyja. Sam lik Edmonda je ružan, odvratan, jeziv, a zastrašujuća je i Mametova poruka da se rasista, mizoginista i homofob krije u gotovo svakom od nas (ništa čudno za Balkan pogotovo, doduše to se ovde čuje sa tv ekrana, od crkvenih zvaničnika, sa tribina stadiona, demonstracija, pršti sa naslovnih strana "novina", grmi u vidu nedvosmislenih poruka mnogih profašističkih (kako god to oni zvali ovde) stranaka, ljudi o tome govore kroz šalu, kao da se nakazne predrasude podrazumevaju), što film čini duboko uznemiravajućim, prljavim, mračnim, no ovde eto ponegde i zabavnog u svom tom životinjskom primitivizmu urbane sredine i tame ljudskog uma.