Four

04.04.2014. 14:49

FOUR

 www.imdb.com/title/tt0980999/?ref_=fn_al_tt_1

Svi smo suočeni s usamljenošću u jednom ili drugom trenutku, možda i na duže vreme nego što možemo da shvatimo ili prihvatimo. U modernom svetu , sa svim komunikacionim tehnnologijama koje nam naše društvo nudi, još uvek se možemo suočiti s pretnjom izolacije. Ovo stanje samoće, nedostatak prijatelja, ljubavnika ili nekog kome možeš verovati i kojem  možeš poveriti svoje najintimnije ja, tema je filma "Četiri", scenariste i režisera Džošue Sančeza. U svom relativno kratkom 76. minutnom filmu on daje divan komentar ovakvog stanja, mirnu i poetsku meditaciju o ljudskoj samoći.

U neimenovanom gradu Nju Jorku , sreću se dva para  pod okriljem mraka u sparnoj noći  4.jula. Tinejdžer Džun ( Emori Koen ) napušta roditeljski roštilj i sreće na napuštenom parkinngu sredovečnog Džoa ( Vendel Pirs) , čoveka kog je upoznao na internetu. U međuvremenu, Džoova ćerka, Abigejl ( Aja Naomi King ), ubeđena da joj je otac na službenom putu, brine o njenoj bolesnoj majci te večeri. Sa željom da pobegne iz kuće bolesti, ona poziva Dekstera ( EJ Bonila ) da dođe po nju. Suvozači se pridružuju vozačima i noć počinje.

Džun i Abigejl odmah dižu gard, na distanci su a i neprijatno im je, pa se Džo i Dekster trude da ih odbrovolje pitanjima i šalama s ciljem da novu vezu stave na njene noge. Džun se nije otkrio svojim roditeljima, niti je to planirao. Poučen sopstvenim iskustvom, Džoe pokušava da mu dokaže da je to uzaludno.  Dekster nema zrelost, ali  pun je tinejdžerskih hormona, i nada se da će odvući Abigejl u krevet , ali ona ga drži na udaljenosti ispružene ruke i odbija da odgovori na bilo koje njegovo intimno pitanje. Kako su odvojene priče isprepliću u toku nekoliko sledećih sati  u noći, malo je verovatno da će ova dva odnosa pronaći paralele. Umesto toga, održava se uspostavljen obrazac prekidanja toka filma, a time i održavanje očekivanja sličnosti među pričama i njihova eventualna odstupanja postaju sve snažnija.

Sančez je preuzeo priču iz predstave Kristofera Šina,  dijalog zadržava određeni miris dobrog i kvalitetnog pisanja u izboru reči i ritma . Reči su neobičnije od onih koje očekujete na filmu, fraze su  između proze i poezije. Sedeći u bioskopu, Džoe  opisuje Džunu  zašto on voli da ide u bioskop: "Svetla se gase, kao da toneš u kolektivni san , i odjednom si anonioman". Iako mu možda nedostaje oštri realizam, dijalog vodi publiku u unutrašnji svet likova, slikajući drugu sliku koja se ne vidi platnu. Dikcija samo usložnjava ovu izražajnost. Četiri glavna glumca su izvrsna, a Pirs gradi višeslojnu predstavu koja je najbolja kad je najtiša: mali pokreti lica i naizgled nerazgovetno gunđanje oslikavaju sve ono što likovi ne mogu da kažu na glas.

Vrućina i vlaga julske noći ogledaju se i u slici i u zvuku. Muzika, koju je komponovao Brajan Senti,  uglavnom je instrumentalna, i retko se koristi što je čini i čudesnom i izazivačkom. Pojedinačni tužni akordi probijaju vruću, utišanu pomračinu, prsti nade i požude i tuge dopire iz dubune noći do prigušenog svetla koje isijava iz likova u formi njihove krhke veze . Zvučni efekti se pojačavaju, odjekuju kroz tišinu i prazninu grada, kuća , u motelskoj sobi. Čak i kad su u društvu druge osobe, beskrajan prostor okružuje svakog pojedinca.

Fotografija je jednostavna , urađena je ručnom kamerom koja je većinu vremena u gro-planu. U četiri scene koje uvode protagoniste, ekstremni zoom ispunjava platno licem likova, jednog po jednog: pogled publike na likove je više ličan od bilo kog drugog doživjaja te noći . U dva posebna duga kadra, pogled spolja na njihove domove hvata Džuna , a posle toga  Abigejl , kako stoje na prozoru, gledajući spoljni svet. Uokvireni su prozoskim oknima, i gledaju iznutra napolje, likovi su jasno odeljeni, samostojeći. Pa ipak, tanka i krhka koža koja stoji između njih i svega ostalog jasno je da propušta . Sve što je potrebno da bi se uništili zidovi koje su sami postavili je jedan udarac kroz staklo .

U priči koja se završava vrlo slično kao što počinje , vidimo složenu prirodu našeg postojanja, i bol koja prati prevaru i nedostatak komunikacije. Okruženi prijateljima i porodicom, i povezani tehnološkom i fizičkom interakcijom podjednako, još uvek je više nego moguće da većina nas krije pod velom svoju intimu od spoljenog sveta. Ali skrivanje naše istine od nas samih opasna je  teza koja može imati dalekosežne, nesagledive posledice . Kao što je Džo rekao Džunu, pošto je shvatio koliko je dečak zaista usamljen:  "Ti želiš nekog ko će te naterati da osetiš da postojiš." Ako se možemo sakriti od nas samih, na kraju ćemo biti toliko usamljeni da ćemo postati nevidljivi, toliko da nećemo moći dostići ni dodirnuti osobu koja leži pored nas u krevetu.

04.04.2014. 00:13