It's Never Over, Jeff Buckley (2025)

Ocjena korisnika

-

7,7

Godina:

2025

Žanr:

biografski, muzika, dokumentarni

Trajanje:

106 min

Režija:

Amy Berg

Glavne uloge:

Aimee Mann

> Self - Musician
Jeff Buckley

> Self - Musician
Ben Harper

> Self - Musician
Susan Silver

> Self - Soundgarden Manager & Chris Cornell's Former Wife
Michael Tighe

> Self - Songwriter
Karl Berger

> Self - Composer
Merri Cyr

> Self - Photographer
Parker Kindred

> Self - Drums
Mary Guibert

> Self - Jeff's Mom
Dave Shouse

> Self - Grifters, Friend
Matt Johnson

> Self - Drums
Kate Hyman

> Self - Music Executive
Rebecca Moore

> Self - Founder, Institute for Animal Happiness
Gene Bowen

> Self - Tour Manager
Joan Wasser

> Self - Musician
Michele Anthony

> Self - Music Executive, Friend
Andy Wallace

> Self - Producer
Don Ienner

> Self - Music Executive

Opis:

Nikada ranije viđeni snimci, ekskluzivne glasovne poruke i svedočenja iz najužeg kruga Džefa Baklija oslikavaju fascinantan portret darovitog muzičara koji je tragično preminuo 1997. godine, objavivši samo jedan album.

Obradio/la:

LjubicaSP

Slično za pogledati
Komentari filma/serije (3)

Springsteen: Deliver Me from Nowhere (2025)
biografski, drama, muzika
Springsteen: Izbavi me iz ništavila donosi intimnu i emocionalno nabijenu priču o stvaranju albuma Nebraska.
Blue Moon (2025)
biografski, drama, komedija
Film sledi zapletenemu ustvarjalnemu in osebnemu partnerstvu skladateljev Rodgersa in Harta, ki se soočata s pritiskom slave ter lastnimi notranjimi demoni. Njuno prijateljstvo in delo sta na...
Counting Crows: Have You Seen Me Lately? (2025)
muzika, dokumentarni
After their debut album's success, Counting Crows and singer Adam Duritz became global rockstars. Through interviews and 90s footage, we see how they navigated sudden fame while staying true to their...
Urchin (2025)
drama
Mike, beskućnik u Londonu, bori se da se oslobodi ciklusa samouništenja dok pokušava da preokrene svoj život.

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

aleksandar-kojic
Active member
19.10.2026. 22:24

Amy Berg - It's Never Over, Jeff Buckley (2025)

Priča o Tim Buckleyu i Jeff Buckleyu je jedna od najfascinantnijih, ali i najtragičnijih priča u istoriji popularne muzike. Pored toga što su bili otac i sin, njih dvojica su delili neverovatan vokalni talenat i sklonost ka melanholiji, ali su stvarali u potpuno različitim erama i muzičkim okvirima. Ono što ih najbizarnije povezuje jeste sudbina: obojica su posedovali glasove neverovatnog raspona, obojica su snimali remek-dela, albume koje su prepoznala mlađana pokoljenja mnogo kasnije, i obojica su umrli tragično mladi (Tim u 28. godini, Jeff u 30-toj)

Tim i Jeff zapravo nisu imali nikakav odnos. Tata Tim je napustio Jeffovu majku pre nego što se Jeff uopšte rodio, a oca je sreo samo jednom u životu, na svega nekoliko dana kada je imao osam godina. Tim Buckley je bio veeeliki umetnik i trebala mu je potpuna umetnička sloboda, a ustvari je bio egoistični probisvet od oca i samoživi gmaz koji je godinama bio hronični ovisnik o heroinu, a alkohol je bio stalno prisutan. Jeff je čitavog života nosio teret očevog mita, trudeći se da izgradi sopstveni identitet i to je uspeo. Nije želeo da bude poznat samo kao "sin Tima Buckleya". Veliki folk-soul-blues pevač Tim Buckley, ga je ostavio dok je još bio u majčinom stomaku, ali mu je ostavio božanski dar za muziku koji je i sam nosio u sebi. Kao što svi dobro znamo - talenat je nekada i prokletstvo.

Ukleti trubaduri, otac i odbačeni sin, verujem da su negde gore uspeli da nastave onaj razgovor iz Jeffovog detinjstva, koji je prekinut Timovim kapricima i igrom sudbine. Tim nije tokom života iskoristio trenutak za iskupljenje, što je ostavilo ranu na Jeffovom srcu. Rediteljka Amy Berg je u filmu "It's Never Over, Jeff Buckley“ uspela lepo da složi sve te stvari i prikaže u pravom svetlu ovog velikog umetnika, koji je bio suviše ranjiv, suviše iskren, dobar i izrazito hipersenzibilan za ovaj svet, kao i za pravila igre odavno nametnuta u svetu muzičke industrije. Autorka nam prikazuje pesnika koji je verovao u to da bez običnog života nema umetnosti, ali problem je bio što u njegovom životu ništa nije bilo obično.

A special preview of It’s Never Over, Jeff Buckley...

Jeff Buckley: "Sve moje pesme govore o tome kako biti i ostati živ i živeti život punim plućima, i čak o tome kako emitovati zvuk. Radi se o tome da glas nosi mnogo više informacija nego reči. Svaki razgovor u ovom turbulentnom vremenu postao je monolog jednog sagovornika. Čitav svet je toliko protiv života, posebno svet kojim vladaju ljudi koji ne žele da sednu, saslušaju i razumeju šta je život."

Dokumentarac "It’s Never Over, Jeff Buckley" me totalno razorio. To je zaista "Happy/Sad" film i najiskrenije preporučujem da ga pogledate jer tek tad ćete razumeti one stihova Atomaca - "Jer za ljubav treba imat dušu." Zahvalan sam svima koji su učestvovali u pričanju njegove priče, koja je MORALA biti ispričana kad-tad, jer da nije, bio bi to neoprostiv greh. Rediteljka Amy Berg prikazala nam je bolno intiman pogled na život pokojnog Jeff Buckleya, mlade zvezde u usponu sa vanzemaljskim glasom, lirikom i muzikom koja pomera granice. Ovaj momak je ostavio svet muzike 90-ih u šoku kada je iznenada preminuo, u 30. godini života, nakon objavljivanja svog kritički hvaljenog debitantskog albuma "Grace“.

"Nikad nije gotovo, Džef Bakli" osvetljava jednu od najuticajnijih i najzagonetnijih ličnosti moderne muzike, istražujući složenost i višeslojne bipolarane oprečne krajnosti zadovoljstva i bola u njegovom životu i muzici. Jeffovi scenski nastupi bili su poznati po svojoj intenzivnoj ranjivosti, a sam je izjavio da pevanje doživljava kao "srednju tačku između smeha, ogromne radosti i plača", jer kako kaže: "Rođeni smo da živimo, rođeni smo da razumemo druge, rođeni smo da nosimo ukleti teški oklop života i da nas bol transformiše u bolje ljude.“

Jeff je veći deo detinjstva proveo pod imenom Scott Moorhead (uzevši očuhovo prezime) i tek je kasnije vratio svoje pravo ime i prezime. Čitavog života je nosio teret očevog mita, trudeći se da izgradi sopstveni identitet, a ne da bude viđen samo kao "naslednik muzike Tima Buckleya". I otac i sin su imali glasove koji su prkosili zakonima fizike, ali su ih koristili na drugačije načine. Tim Buckley je imao raspon od skoro pet oktava. Njegov glas je bio čist, tenorski, sa neverovatnom sposobnošću za vokalne akrobacije. U svojoj avangardnoj fazi koristio je glas kao saksofon - preskakajući iz čistog pevanja u krike, falsete i operetske momente bez ikakvog napora. Jeff Buckley je imao raspon od oko četiri oktave, ali je njegov glas imao drugačiju vrstu emocionalne težine i "peska". Jeff je vremenom postao majstor melizme (pevanja više tonova na jednom slogu) pod uticajem pakistanskog pevača Nusreta Fateha Ali Khana (Koga je nazivao "Moj Elvis"). Zato je Jeffov falset bio neverovatno topao, tečan i ranjiv, pun čežnje.
Nasuprot sinu, Tim Buckley je bio muzički kameleon koji je namerno uništio svoju karijeru folk zvezde da bi istraživao avangardni jazz. Za razliku od oca, Jeff Buckley je bio romantični rocker devedesetih koji je nasledio tu očevu vokalnu genijalnost, ali na sreću nije je kopirao. Iako su svi očekivali da će nastaviti utabanim stazama svog oca, on je stvarao svoju muziku relevantnu vremenu u kome je živeo i pretočio je u jedan od najuticajnijih alternativnih rock albuma svih vremena - "Grace".

Father and Son

Ovaj dokumentarac je neophodan za svakoga ko je zainteresovan za Jeffov neverovatni talenat. Iako je živeo tako kratko, podario nam je neke od najlepših pesama koje sam ikada čuo. Uvek sam nekako najviše voleo i slušao prvi i jedini album koji je snimio za života ovaj mladi singer-songwriter, legendarni "Grace", još od dana negde krajem 1994, kada sam (mislim na B92) čuo pesmu "So Real", otpevanu njegovim jedinstvenim glasom, koji je mogao s lakoćom da digne na četiri oktave. Neposredno pre nego što je počelo snimanje za njegov drugi album koji je trebalo da se zove "My Sweetheart The Drunk". Jeff Buckley se utopio u reci Mississippi 29. maja 1997. godine. Dok je putovao u Memphis gde je s članovima benda radio na novom albumu, posetio je rečno pristanište Mud Island na reci Wolf River, Mississippi. To mu se dopalo pa je potpuno odeven zaplivao u mutnoj vodi i ubrzo ga je povukla struja pa se utopio, a imao je samo 30. godina.

A Voice that could Stop Time. A Young Life that Changed Music Forever

Jeff Buckley - Grace LP, Columbia, 1994.(Elvis Presley's sequined jacket that uncannily resembles the one he wears on the cover of Grace. The ironic coincidence? (Photo by Merri Cyr)

"Grace" je ubedljivo jedan od najlepših albuma koje sam ikada slušao, sećam se vremena kada sam bio apsolutno opsednut njime. To je bilo sve što sam tada slušao, a ploča je mesecima bila na mom gramofonu. Definitivno je jedna od najzapanjujuće briljantnih ploča ikada snimljenih. Svaki put kada sam ga slušao, naježio bih se. Ništa nije zvučalo tako, čak ni bilo koji album njegovog oca se ne može približiti Jeffovom albumu "Grace“. Poređenje Jeffa i Tima Buckleya je nekako neizbežno, jer obojica su bili briljantni muzičari, tekstopisci i umetnici sami po sebi. Ali za mene, Jeff je jednostavno imao "ono nešto" posebno i nedostižno za bilo koga u svim aspektima i žanrovima popularne muzike. Teško je to rečima opisati.

On je apsolutno zadivljujući i nemojte me pogrešno shvatiti, bez njegovog neverovatnog glasa, "Grace" ne bi bila ni približno tako dobra kao što jeste. Mislim na njegovu urođenu sklonost ka konstrukciji melodije, promenama tonaliteta, harmoniji i njegovu sposobnost da napiše fantastičnu pesmu. Ali ipak, iznad svege taj tužni bolni glas! Zaista je transcendentalan. Nikada nisam čuo nekoga tako moćnog, kada su u pitanju vokalisti. Naravno, postoji mnogo dobrih pevača, posebno u alternativnom rocku, ali Jeff je zaista bio izuzetak, njegov vokal je iskreno na ivici savršenstva. Ali kao što sam već napisao, vokali su samo vrh užarenog brega, "Grace" je mnogo više od toga. Muzički aranžmani su zadivljujući, Jeff je jednostavno znao kako da napiše pesmu za sva vremena, a svaka bi postajala evergreen još u fazi stvaranja. Decenije su to pokazale.

If you haven’t listened to Jeff Buckley, you’re missing out! Sorry if he’s posted all the time, but his music is changing my life!

Ovde moram da citiram svog prijatelja Đorđa Kalijadisa koji je napisao: "Jedno veče kad sam prvi put pustio kasetu sa snimljenim albumom "Grace“, naježio sam se na ingenioznu "Lilac Wine“, čiji sam “opis“ pronašao godinama kasnije u jednoj Sioranovoj misli - "Ne razlikujem suze i muziku. Ko ovo ne shvati munjevitom brzinom, nijednog trenutka nije živeo u intimnostima muzike.“ To je "Lilac Wine", to su reči koje najbolje opisuju osećanja koja budi ta pesma. Tada sam shvatio ko je zaista Jeff Buckley."

I tako, Jeff Buckley je postao moj heroj. Obožavam ceo katalog tog čoveka. Sada, lični prigovor ovde je: "koji katalog?“ Ovaj momak je za života snimio samo jednu ploču koja sumira sve što bi iko ikada mogao poželeti od jednog kantautora. Jeff Buckley, možda poslednji tužni romantik rock and rolla je posedovao ogromnu harizmu, a njegove ljudske vrline su se ispoljile u svim mogućim pravcima. Imao je duhovitu prirodu, blagu narav, ali i sirovu snagu i strast za životom, imao je urođeni osećaj prepoznavanja istinske ljubavi i lepote, kao i sposobnost da spozna istinu i istinsku prirodu stvari koje su ga okruživale.

Imao je vidljivo izraženo duševno saosećanje prema ljudima koji pate zbog svih nepravdi ovog sveta i nesebično im je pomagao. Nasuprot vedroj kognitivnoj percepciji života, Buckley je imao i tu neku nedokučivu i skrivenu mračnu stranu svoje izuzetno kompleksne ličnosti za koju je malo ko znao i verovao, ali je žestoko ukovana u skoro svu njegovu morbidno zastrašujuću liriku.
Sve ove dimenzije su udahnule muziku koju je stvorio na tom svoj jedinom "Grejsu". Nekako sam se plašio još jedne prilike da čujem ovaj magični kolaž svih njegovih talenata, kada se posthumno, 1998. godine, uz odobrenje njegove majke Mary Guibert pojavio dupli album Jeffovih sirovih demo snimaka "Sketches for My Sweetheart the Drunk“. Priznajem da sam oklevao da poslušam ovaj posthumno objavljeni dodatak njegovom muzičkom umeću jer sam bio zaljubljen u "Grace" i nisam želeo da se razočaram u svog heroja.

Nakon što sam ga nekoliko puta pustio, bilo je jasno da ovo nije savršeno snimljeno. Znao sam da je previše nadati se još jednoj "Grace“. Pitam se kako bi se njegova muzika razvijala da nije umro? Ne. Ovo verovatno nije isti album koji bi objavio, imajući u vidu Jeffovu perfekcionističku prirodu. Ali to je ipak njegov materijal. I on je napisao pesme. I dostojne su da stoje u mojoj kolekciji ploča jer uživam slušajući ih. Nije to "Grace“, ali jeste Jeff Buckley.

Jeff Buckley - Sketches For My Sweetheart The Drunk (1998)

Postoji toliko kreativnih aspekata u ovoj kolekciji pesama koje svaki ambiciozni muzičar jednostavno mora da ceni, a svaki slušalac mora da poštuje. Znam da je ovo samo anonimna kolekcija Jeffovih gorko-slatkih skečeva, i ovo izdanje doživljavam kao kolekciju zbrke nedovršenih snimaka, ali je osmišljeno kvalitetno i pruža nam uvid u Jeffove sirove introspekcije. U osnovi, tu su samo grubi nacrti njegovih ideja u njihovom ogoljenom iskonskom obliku, uz neke bonus nastupe sa celim bendom. Buckley ovde ipak postiže svoju muzičku magiju kroz zanimljivu listu pesama i pokazuje da vam nisu potrebni novac, moć ili izdavačka kuća koja vam daje najbolju opremu za snimanje da biste pravili tako nebeski uzvišenu muziku, i to onu koja je bolno ispunjena mlanholičnim emotivno impresionističkim aranžmanima za gitaru koja naglašavaju svekoliku ljudsku spontanost i subjektivni doživljaj vrednosti svakog trenutka življenja kao borbe. Sve to uz tekstove koji odišu lirskom dubinom i nekim jezivim i nemilosrdno proročanski satkanim nadahnutim porukama koje deluju kao objava "Božanske volje" ili predskazanja budućih događaja. Poslušajte pesmu "Nightmares by the Sea" i biće vam jasno kako sve ove reči zvuče proročanski i predodređuju Jeffa za ono što će se neminovno desiti...
Ustvari, da li je najbizarnije od svega što povezuje oca i sina - jedan stih iz Dylanove "Simple Twist of Fate", a sve ukazuje na to da su obojica umrli greškom!

Ozbiljno bih preporučio svim srcem svim fanovima Jeff Buckleya ili mlađim kreativnim umovima u potrazi za pravim biserima, ovu kolekciju "Sketches for My Sweetheart the Drunk“, tako daleku od svih šou-biznis normi. Iako je producentski neuglancano izdanje, ovaj dupli album je toliko kreativno inspirativan, tako lep, tako prokleto stvaran u poređenju sa svim glupostima u muzičkoj industriji današnjeg vremena. U svakom slučaju, nadam se da ovo baca malo više svetlosti na ovog mladog čoveka neverovatnog talenata sa glasom fascinantnog raspona. Iako nije dostigao zasluženu slavu za života, stvorio je ta dva remek-dela koja su prepoznala mlađana pokoljenja tek kasnija. Divno je što su ljudi i dalje uzbuđeni kada čuju njegov rad. Čudan je način na koji muzika neizbežno pronalazi put do onih koji zaista žele da je čuju. Sve se svodi samo na ljubav prema muzici. Samo ljubav i nema kud dalje!

Jeff Buckley - A handwritten note from Jeff Buckley's personal diary.

Ovo na slici je rukom pisana beleška Jeffa Buckleya iz njegovog ličnog dnevnika, koja je uvrštena u booklet albuma "Sketches for My Sweetheart the Drunk". Na vrhu stoji datum 8/25/96 (25. avgust 1996. godine), što je bilo otprilike devet meseci pre njegove tragične smrti, u periodu kada se duboko borio sa pritiskom oko snimanja naslednika svog uspešnog debija "Grace". Tekst glasi: "Kada sva ova muzika bude zvučala kao da znaš šta želiš da kažeš, tada će vredeti više od svega, ikada. Bićeš potpuno kompletna ličnost, sama za sebe, prisutna i jedinstvena."

Kada se pojavio se prvi trailer za dokumentarni film “It’s Never Over, Jeff Buckley”, prošle godine, bilo mi je poznato ime rediteljke Amy Berg, a onda sam shvatio da sam pre mnogo godina pogledao na TV njen film "Janis: Little Girl Blue“ o Janis Joplin, koji je zaista odličan. Amy Berg je producentkinja i rediteljka iz Los Angelesa, nominovana za nagradu Oscar, za film “Deliver Us from Evil”, kao i krimi dokumentarac "West of Memphis". O TV mini seriji o Marilyn Mansonu pod nazivom “Phoenix Rising” ne bih pisao.
Buckleyjeva pesma “Last Goodbye” bila je muzička podloga za ovaj trailer, koji nam je obećavao neke intervjue s njegovom majkom Mary Guibert, Buckleyevim partnerkama i članovima benda, te velikom zvezdama kao što su Aimee Mann i Ben Harper, uz nikad pre viđene snimke iz Jeffove lične arhive.

Amy Berg in his movie “It’s Never Over, Jeff Buckley” capturing the spirit and emotion of Buckley’s music.

Mayfair Theatre, september 5-11. 2025.
A special preview of "It’s Never Over, Jeff Buckley". (The touching portrait of a musician who was never quite of this world...)

Ovo nije prvi film o Jeff Buckleyu, osim onih koncertnih DVD-a snimljeno je dosta toga posthumno, a dokumentarni TV film "Everybody Here Wants You" Serene Cross, u produkciji je BBC-a 2002. godine je interesantan, ali je ovaj novi bolji u svakom pogledu. Amy Berg je odlučila da ispriča priču o Jeffovom nesrećnom životu i prekratkoj karijeri uglavnom kroz razgovore sa ženama koje su ga volele ali i na neki način sputavale. Kako god, sve, baš sve žene u ovom filmu plaču dok govore o njemu. Tu je njegova majka, Mary Guibert, i dve partnerke, umetnica Rebecca Moore i muzičarka Joan Wasser, kao i "tajne" ljubavnice Aimee Mann i Elizabeth Fraser (legendarna pevačica 4AD bendova Cocteau Twins i This Mortal Coil). To nam donosi neke intimnosti koje osvetljavaju Jeffovu kreativnu iskru, unutrašnji život, snove, borbe, celu njegovu kontradiktornu ličnost i karakter, sa svim manama i nedostacima. Bivši članovi benda i prijatelji upotpunjuju sliku talentovanog ali komplikovanog umetnika koji je svetleo prejako i sagoreo prebrzo. Ovaj biografski dokumentarac je prikladno detaljan i prilično dirljiv. Više puta sam tokom gledanja filma osetio "knedlu u grlu", jer je njegova muzika označila veliki deo mog zivota. Priče i svedočanstva njegovih bivših partnerki, posebno su dirljive i dobro urađene, otkrivajući Jeffove skrivene strane van slave jedne nadolazeće rock zvezde i prikazuju ga ljudskim, lomljivim i krhkim. Jednostavno, želeo je živeti kao sav normalan svet, ali avetinjska sudbina, popularnost, vizije budućnosti i fokusiranje na apstraktne koncepte bile su poput sablasti koje lutaju njegovim umom.

Scenski nastupi Jeffa Buckleya bili su poznati po svojoj intenzivnoj ranjivosti, a sam pevač je izjavio da svoje pevanje doživljava kao "srednju tačku između smeha, ogromne radosti i plača“. Nastupi poput njegovog koncerta 1995, u Chicago Metrou ili izvođenja pesme "What Will You Say“ u Frankfurtu bili su emocionalno iscrpljujući, ali se dešavalo da Jeff tokom izvedbi nekih lično intimnih numera počinje nekontrolisano da plače.

Jeff Buckley Crying on the Stage. "We are born to live, we are born to understand, we are born to carry a cursed pattern and be transformed by pain."

Gledati Jeffa Buckleya kako nastupa i peva u filmu bila je prava magija. Amy Berg je vešto rešila mnoge probleme dokumentovanja filmičnog, ali ne baš hronološkim redom događaja, nikada ne dozvoljavajući da sporedni likovi i njihovi komentari padnu u idolopoklonstvo. Međutim, ne mogu a da ne pomislim da je MNOGO toga ostalo neizrečeno, posebno u prikazu žena u njegovom životu. Misteriozna veza sa Aimee Mann i sa Elizabeth Fraser, nije dorečena, pa pomalo zbunjuje nas fanove. Ovo je moje tipično sitničarenje, što dolikuje jednom matorom namćoru.

Aimee Mann: I mean, Jeff was literally the best singer I've ever heard.

U doba raširenog antiintelektualizma, imperativ je da postoje genijalci među nama, bili oni naučnici ili hirurzi, muzičari ili pesnici, a jedna od najpametnijih žena u svetu muzičkog šoubiznisa već dugo je Aimee Mann.

Svakako najzgodnija i najseksipilnija žena među kantautorkama, Aimee Mann je u ovom filmu izjavila: "Mislim, Jeff je bukvalno bio i ostao najbolji pevač kog sam ikada u životu čula." Pri tom je dodala: "Just Like Anyone“ je pesma koju sam napisala kada je Jeff Buckley umro... Nisam ga poznavala naročito dobro, ali smo povremeno naletali jedno na drugo. Jedne večeri našli smo se na piću u jednom pabu u Njujorku i, umesto da razgovaramo, možda zato što je muzika u baru bila preglasna ili tako nešto, počeli smo da razmenjujemo poruke pišući ih na papirnim podmetačima koji su se tu zatekli. Zanimljiva posledica toga bila je da smo počeli da zapisujemo stvari koje se nikada ne bismo usudili da izgovorimo naglas. Sećam se da sam pomislila kako Jeff deluje pomalo izgubljeno i tužno, iako se trudio da bude duhovit, živahan i samouveren; između ostalog, napisala sam nešto i o tome, ali to još nije za javnost." Kada pogledamo "hot" fotografije Aimee Mann, definitivno je jasno da je Jeff Buckley kresnuo, iako to oboje poriču.

Aimee Mann - One of the hottest, sexiest women in the world of female singer songwriters.

Godine 2000, objavljen je live album "Mistery White Boy”, a 2006. izašla je "You and I” koja je sastavljena od obrada pesama u Buckleyevom izvođenju. Po nekim biografima U periodu 1994-1997. Jeff se zabavljao sa Elizabeth Fraser, a tokom ve veze objavljuju prelepu ljubavnu pesmu "All Flowers in Time (Bend Towards the Sun)." Elizabeth je takođe pevala u obradi pesme Tim Buckleya "Song to the Siren“, koja je bila deo serijala izdanja supergrupe "This Mortal Coil“ za izdavačku kuću 4AD.

Elizabeth je definitivno osećala nešto prema Jeffu na njoj svojstven stidljiv ali dubok način, što je verovatno rezultat limerencije... ali svaki put kada bi Jeffa pitali o vezi, on bi vrlo ljutito odbrusio - "Ne, nema tu ničega..." ali je jasno da ju je obožavao na više nivoa. Mislim da su imali intimne trenutke, svakako je deljenje tajnih Buckleyevih ličnih dnevnika sa nekim veoma intimno. Jeff, kako je često isticao (čitaj-lagao) Elizabeth je smatrao samo dobrom prijateljicom i zajedno su komponovali muziku i pisali tekstove, a verovatno bi napravili i više materijala da su okolnosti bile drugačije. Hmmm... izgleda da se radilo o opsesivnoj patološkoj zaljubljenosti od strane Fraserove, pa je Jeff to sakrivao, jer je ona definitivno bila na graničnoj fazi posesivnog ludila, što je moglo da uništi njenu karijeru.
Nažalost, ne poznajemo te "okolnosti" da bismo dobili detaljnije informacije, tako da moramo da im verujemo na reč za ono što su oboje osećali i da prihvatimo da ne znamo sve detalje. Prema Jeffu, Elizabeth i Mary, nije bilo ljubavne veze.
Ali izgleda da se nešto kasnije sve otkrilo (setite se filma "Fatalna privlačnost" i Glenn Close). Jeff je izjavio da nije bilo romantične niti seksualne veze. Elizabeth je izjavila da nije bilo veze, ali da je gajila neka platonska osećanja prema njemu. Mary je izjavila da nije bilo nikakve osim kolegijalne i profesionalne veze između njih dvoje. Pa kome verovati?

Jeff stated there was no romantic or sexual relationship. Elizabeth stated there was no relationship, but she had feelings for him. "Everybody lies," as Dr. House would say.

Nastavak sledi...
Mizi
eXtreme member
19.10.2026. 16:03
Kojo, živ si li?

Daj recenziju, da li se zaista utopio ili suisajd izvršio?Mizi2026-10-19 20:02:28
aleksandar-kojic
Active member
19.10.2026. 15:49
Tooooo much music, tooooo little time...