Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}Naslov:
SakupljačicaGodina:
1967Žanr:
drama, komedija, ljubavniTrajanje:
86 minRežija:
Éric RohmerScenario:
Patrick Bauchau, Éric Rohmer, Haydée Politoff, Daniel PommereulleGlavne uloge:
Patrick Bauchau > Adrien
Eugene Archer > Sam
Mijanou Bardot > Carole (as Mijanou)
Brian Belshaw > Haydée's boyfriend
Dennis Berry > Charlie
Pierre-Richard Bré > Homme dans l'auto
Donald Cammell > Garçon à St-Tropez
Patrice De Bailliencourt > Homme dans l'auto
Alfred de Graff > Touriste perdu
Alain Jouffroy > Writer
Annik Morice > Carole's girlfriend
Haydée Politoff > Haydée
Daniel Pommereulle > Daniel
Opis:
Treći film u Rohmerovom ciklusu tzv. Moralnih priča, odnosno prvo cjelovečernje ostvarenje u njegovoj filmografiji. Adrien je mladi ženskar koji sa prijateljem Danielom odlazi provesti godišnji odmor u vili u St. Tropezu gdje upoznaje mladu djevojku (Haydée Politoff) koja tamo svake večeri dovodi novog ljubavnika. Radnja prikazuje kako je on pokušava zavesti, ali i sam postaje predmetom manipulacije.
- Slično za pogledati
- Komentari (1)
La carrière de Suzanne (1963)
drama, ljubavni
In the second of Rohmer's moral tales, he examines the relationship between two friends and a girl who at first appears easily exploited. It is a complex tale of feelings and misconceptions, acted...
Pauline à la plage (1983)
drama, komedija, ljubavni
Petnaestogodišnja Pauline (A. Langlet) stiže sa svojom starijom rođakinjom Marion (A. Dombasle) na odmor u ljetovalište na francuskoj obali Atlantskog oceana. I dok Marion u slikovitom mjestu traži...
Bérénice (1954)
drama, kratki, horor
Predstavlja adaptaciju istoimene novele američkog pisca Edgara Allana Poea. Protagonist, koga tumači sam Rohmer, je muškarac koji razvija bizarnu opsjednutost svojom rođakom (čiji lik tumači Teresa...
Une étudiante d'aujourd'hui (1966)
kratki, dokumentarni
An examination of the lifestyles of female college students in 1966.
Za komentiranje morate biti prijavljeni!
member
31.07.2024. 21:17
Erik Romer je postao éminence grise (siva eminencija, franc.) francuskih filmskih stvaralaca pre šest godina kada je dokazao da je pričljivost pola zdravlja. U filmu koji nije na prvu loptu "Noć kod gospođice Mod", njegov katolički filmski junak je proveo celu noć razgovarajući o Paskalu sa starijom razvedenom ženom - i nije bilo nikakve golotinje. Kritičari i filmofili su pozitivno ocenili njegovu metafiziku-bez-seksa.
Marksizam, ateizam, čednost i moralne norme su dalje razmatrane od strane Romerovih intelektualizujućih brbljivaca u "Klerinom kolenu" i "Ljubav popodne". Ponovo, Romer je odbijanje seksa učinio erotičnijim od njegovog upražnjavanja. Ova ekscentričnost nije svima prijala. Švedski novinar koji je odbio da prihati svu tu apstinenciju insistirao je da je Romer upravo izmislio novu francusku perverziju.
Nezavisan i uvek originalan, Romer sada postavlja svojevrsno viteško pitanje u filmu "Markiza od O", koji se ovde prikazuje od 24. oktobra. Romerovska zagonetka: Markiza udovica saznaje da je trudna; ona ne može da objasni kako se to dogodilo, i sve je to previše neprijatno. Razum preovladava nad strašću. Ali veza je ovog puta, budite uvereni, više nego društvena.
Ako ga je američko priznanje Romerovih moralnih priča začudilo, zabezeknuti njujorški distributer je zadremao na jednoj Romerovoj projekciji u Parizu (poslednji put je javno hrkao uz Trifoov film "Nežna koža"). Probuđen, distributer je zevnuo: "Priča... Isuse, sva ta priča..." Gledao je "Kolekcionarku", film finansiran sa 60.000 dolara kasnih šezdesetih, koji je zaista pokrenuo Romerovu karijeru. Distributer nije očekivao da će daleko dogurati, a niko u produkciji nije pretpostavljao da će za dve godine opskurni Romer biti proglašen za zvezdu.
Živeo sam u Francuskoj kada je Erik Romer snimao "Kolekcionarku", tako da sada, kad god čitam intervjue sa "strogim, asketskim" Romerom, sa zbunjenom nostalgijom se sećam sopstvenih iskustava sa "prijateljima" Mod, Kler i Kloe - jednim hedonističkim čoporom Parižana koji je okružio didaktičkog režisera. Erik Romer je možda žestoki puritanac, ali, za pisce budućih disertacija, sugerišem da ovaj subotar ima i drugu stranu - zakamufliranu njegovim kartezijanskim znanjem.
Moja prva svest o Eriku Romeru desila se jednog sivog martovskog popodneva na terasi taverne Lip u četvrti Sen Žermen de Pre. Pijuckao sam bezveznu kafu i proučavao raspored filmova koji će se prikazivati u Kinoteci (Osam i po, Džoni Gitara i Bogdan Hmeljnicki). Kroz stakleni ulaz kafea progurala se Mižanu Bardo, Brižitina mlađa sestra. Sa svojom bezobrazno crvenom kosom, ledenim plavo-zelenim očima i naglašenim kostima, Mižanu je bez sumnje bila najsenzacionalnija devojka u Parizu. Spustila se bez daha u stolicu nasuprot mene. "Jesi li čuo? Patrik će snimiti film. Za onog filmskog kritičara, Romera. Mislim da ćemo svi biti u filmovima." Znao sam da je snimanje filmova u Francuskoj izuzetno prijatno, skoro porodično, ali mene niko neće stavljati pred kameru. Mižanu je glumila i bavila se modelingom; radila je uglavnom ono što je htela - često sa svojim mužem, Patrikom Bušoom, švorc 26-ogodišnjim članom visokog društva sa računom u švajcarskoj banci. "Dođi noćas na večeru i reći ćemo ti." Poljubila me je u obraze i nestala.
Mižanu i Patrik, koji svaku vrstu rada smatra najsmrtonosnijim grehom, živeli su na poslednjem spratu zgrade u blizini tezgi u ulici Sene. Zadržali su dva odvojena stana radi udobnosti i privatnosti kada bi ugošćavali različite grupe prijatelja. Večera je servirana u njegovom stanu, u njihovo omiljeno vreme - ponoć. Na podu sa nama, na ogromnim jastucima, jedući hamburger punjen ananasom, sedeli su Kloe Peplo i njen brat Mark iz Londona (kasnije je bio koautor Antonionijevog filma "Profesija: Reporter") i bež princeza iz Egipta koja je rolala najveće džointe koje sam ikada video.
"Moram da viđam Romera svakog dana četiri nedelje", govorio je Patrik. "Želi da moje misli snimi na traku. Onda ćemo improvizovati moj dijalog."
"Da li se zaista sviđaš Romeru?" upitao je Mark Peplo dok je princeza počela da masira Patrikova bosa stopala.
"Romer je sinoć bio ovde", odgovori Mižanu, sklupčajući se na Markovom jastuku. "On je moralista koji je fasciniran mogućnošću nemorala. On ne može da se prepusti. Ali voli da zna ljude koji to rade."
Patrik je ubacio dve kocke šećera u svoju šolju za čaj. "Želi da glumiš moju pravu ljubav."
"Oh, to je zabavna ideja", uzdahnu Mižanu.
"To je samo mala uloga", rekao je.
Mlada, plava Kloe je pustila Dilanovu ploču i plesala sama u uglu osvetljenom svećama.
Nekoliko dana kasnije upoznao sam Erika Romera. Visok, mršav čovek svetle, proređene kose, Romer (tada u srednjim četrdesetim) priča brzo i tiho, nikada ne naglašava reči, već ih povremeno ističe naboranim osmehom. Njegov stil je zvaničan, hladan, rezervisan. Romer se rukovodi instinktom i improvizacijom. Odabrao je nepoznate, kao što to često čini, svakog iz određenog razloga i želeo je da igraju produžetak sebe. Njegova kamera bi dala komentar. Priča, koja zapravo nije napisana, bila je o letargičnom esteti koji bi jednostavno mogao otići u krevet sa bezbrižnom Lolitom. Pored Patrika Bušoa, poznatog lica u diskoteci "Regine's", Romer je odabrao energičnog umetnika po imenu Danijel Pomerol, koji je pravio predmete u kojima su bili ugrađeni žileti ("Ja sam lud", rekao mi je, "svako ko me dobro poznaje priznaje da sam lud") i Hajdi Politof, 22-godišnja "gamine" devojka koja je izbegavala da priča o njihovom zakazanom sastanku. "Ja sam niko", rekla je, "ali znam svakoga".
Sedeli smo skučeni zajedno u pretrpanim kancelarijama Romerovog 25-godišnjeg producenta, Barbea Šredera (koji je nedavno snimio dokumentarac о Idi Amin Dadi). Prvim sastancima sam prisustvovao kao neka vrsta biografa slavnih osoba (sem što kada sam se vratio u Njujork niko nije čuo za Erika Romera, niti ga je bilo briga). "Želim da znam sve o vama", rekao je Romer grupi. "To je od suštinskog značaja za film." Vrpoljili su se i vadili cigarete. Erik Romer ne puši ništa. "Ono što vas uznemirava je izražavanje svog pravog osećanja. Ne radite to često u životu. Ali na filmu to može biti zanimljivije." Ova tipična Romerova teorija se primećuje i danas.
Postepeno su u magnetofon ušle osobite rečenice. "Voleo bih da ubijem nekoga, ali neću", promrmljao je Danijel. "Nikad ništa ne uspevam." Hajdi je uvukla dim Žitan cigarete. "Jednom sam bio veran - kakva greška!" Patrik je grizao nokte: "Nema smisla ući u brak, nema smisla razvesti se. Nema pravila ni za šta."
Neobičan anđeoski osmeh prešao je Romerovim licem dok je precizno beležio razgovor. Posle jedne ispovedne konferencije, pitao sam Barbea Šredera da li može da mi kaže nešto konkretno o Romerovom životu. "On je oženjen, ali niko nikada ne vidi njegovu ženu." Šreder je oklevao. "Njeno ime je Tereza. On ima dva mlada sina, ali ih niko nikada ne vidi. On je fanatik po pitanju svoje privatnosti. Nema auto. Nema telefon. Ne zove se Erik Romer. Ime mu je Žan Mari Moris Šerer. Ne pitajte ga zašto ga je promenio. Ne postavljajte mu lična pitanja. On će samo izmisliti ono što misli da želite da čujete."
Romerova "kolekcija" je u junu otišla na jug u Sen Trope. Svi su živeli u iznajmljenoj vili koja je takođe korišćena kao filmski set. U međuvremenu, moja Eurail karta je istekla na Antibima, pa sam se zadržao u starom selu kod gospođe Ote, koja je imala 88 godina, a naplaćivala je smeštaj samo 2 dolara po noći. Postojao je jedan problem. Gospođa Ota je patila od nesanice. Ulazila je u moju sobu usred noći, svake noći, da zaliva svoje biljke u saksijama. Njeno noćno lupanje navelo me je da prihvatim poziv u Romerovu vilu.
Rečeno mi je da sačekam u određenom kafiću na trotoaru u Sen Tropeu i da očekujem džip. Sjajni sportski automobil, zaustavljen u saobraćaju, trubio mi je i Mižanu se pojavila iz auta. "Tako sam žedna", rekla je. "Šta piješ?" Pijuckala je čašu limunade. "Kako napreduje film?" pitao sam, objašnjavajući da sam tek stigao. "Ostaješ u vili?" upitala je, polako. Saobraćaj se ponovo pokrenuo, ali ne i automobili zaglavljeni iza nje. Vozači su glasno psovali na francuskom. "Ja nisam u vili", nastavila je mirno. "Svi oni su... fou" (ludi, franc.). Odsela sam kod svoje sestre. Juče me zove Romer. 'Danas snimam tvoju scenu.' Nemam tekst, nemam scenu. Pa, možda ću to uraditi sutra." Otpila je još jedan gutljaj limunade i hladno se vratila u auto.
Nekoliko minuta kasnije stigao je džip, vozio ga je Nestor Almendros, Romerov izvanredni kamerman, koji je radio na svom prvom igranom filmu. Završio je neke lične poslove, a onda smo pojurili na sever u brda. "Glumci kažu da je Romer veoma autoritaran", Nestor je slegao ramenima. "Ja kažem da je on veoma strpljiv. Možda voli da stvara neku ljubomoru, za njihove likove. Propustio si nekoliko ispada."
Trošna vila, okružena voćnjakom breskve, imala je dva sprata. Za film su bile rezervisane dve spavaće sobe i glavni salon. U preostalih deset soba bili su rasuti kupaći kostimi, gaće, odbačena posteljina, peškiri za plažu, iscepani astrološki časopisi. Izvaljeni na terasi, grickajući breskve uz muziku Rolingstonsa, bili su skupo preplanuli besposličari, svi sa imenima poput Pjer-Rišard... Elijana... Klaus... Mari-Frans. Vila je bila prepuna i Barbe je priznao da ne zna gde da me smesti. "Ako Patrik prespava večeras kod Brižit, njegova soba bi mogla biti slobodna...". Klimnuo je glavom u znak uveravanja i požurio nazad u voćnjak gde je Romer uvežbavao scenu. Za razliku od mnogih reditelja, Romer voli duge probe. Zatim štedi budžet tako što snima, ako je moguće, iz prvog pokušaja. Prvi je, smatra, uvek najbolji.
Pitao sam ljubitelje muzike da li glume u filmu. Niko nije odgovorio. Mari-Frans, ona koja se sunčala bez majice, tromo se budila. "Napraviću salatu", najavila je. Tako je provodila popodneva na terasi, pažljivo režući paradajz i krastavce. Trebalo joj je četiri sata da napravi salatu.
Na travnatoj padini, Romer je bio spreman da završi popodnevno snimanje. "Da li bi mogao da budeš šarmantan prema Hajdi", upitao je Patrika, "ali takođe i neprijateljski nastrojen?". Dvoje glumaca se pogledalo sa izvesnim otporom. Patrik se naglo okrenuo prema njoj.
"Šta se krije iza tog tvog osmeha?"
"Ništa", odgovorila je.
"Tako sam i mislio", rekao je.
Romer je zagrizao donju usnu, a njegove svetloplave oči su zasijale. "Parfait." ("Savršeno.", franc.) Nestor Almendros je snimio taj dijalog iz prve. Romer je napustio svoju ulogu reditelja i postao "Tata", pozivajući ih sve da se okupaju; nastaviće te večeri u glavnom salonu. "Volim da stvorim ambijent u kojem će glumci da projektuju svoje ličnosti", rekao je šetajući plažom. "Želim da budu prirodni. Dobra gluma proizilazi iz karaktera. Ne verujem da je to metod. Dakle... udovoljavam njihovim hirovima. Do određene tačke." Odsutni Danijel je tog jutra bio loše volje, ostao je gore umotan u čaršav sve do podneva. Kada se pojavio, oči su mu bile previše krvave za krupne kadrove. Prethodne noći je prisustvovao zabavi koju su priredili britanski reditelj i pisac Donald Kamel ("Performance") i njegova supruga Debra, devojka sa naslovne strane. Njihove zabave nisu bile od onih koje se završavaju tako što svi igraju šarade. Kako je leto odmicalo, a Romerovo društvo dobijalo druge primamljive pozive, on je odustao od snimanja pre podneva. Jedna ranojutarnja scena u luci snimljena je kada su glavni glumci još uvek bili budni, nakon zabave kod Bardo, čekajući izlazak sunca.
"Zanima me ljudsko ponašanje", dodao je Romer, "i šta se dešava sa osobom u vanrednim okolnostima". Pitao sam bivšeg filmskog kritičara, koji je oblikovao Novi talas, da li mu nedostaje kritika. Odmahnuo je glavom. "Kritika je teža od režije. Ali nije toliko interesantna."
Posle večere Romer je održao još jedan sastanak u glavnom salonu. U ovom filmu, filozof o kome se diskutuje je Ruso, a ne Paskal. Romer je želeo da Patrik, diplomac Oksforda, vodi razgovor. Patrik je kucnuo prstima po stolu. "Dobijam previše dijaloga. Moraću da poslušam Brižitin savet. Rekla mi je, 'Kada mi daju dijalog, odbijam ga i tražim kadrove reakcije umesto toga.'" Dok sam izlazio iz sobe, Romer ih je nežno podsećao da je Ruso verovao u pravu ljubav, urođenu vrlinu, i da "zlo dolazi iz našeg društvenog okruženja", a ne iz prvobitnog greha. Sve te teške priče u Sen Tropeu činile su da se osećam veoma šizofreno.
Dva sata kasnije došlo je do divlje jurnjave ka vratima. Patrik i Barbe su se uputili ka gradu. Hajdi je otišla da se potopi u kadu. Ostali su odjurili u diskoteku. Erik Romer se povukao u svoju sobu, izgledajući umorno, ali mudro i prosvećeno kao Ruso, Didro i Monteskje.
Zavalio sam se u ležaljku na terasi, verovatno moj krevet za tu noć, i uživao u samoći. Zaspao sam. Kada sam se probudio, mesec je bio nestao. Poznata plavuša u svetlucavoj haljini se pojavila u mom vidokrugu hramljući. Evropska devojka sa naslovnice - nemoguće je ne prepoznati to lice. "Oh, vidite moje stopalo - taj mali pacov! Stajala je tamo, držeći levo stopalo. Imalo je cik-cak posekotinu. "Znate, plesali smo. Moj muž je postao ljubomoran. Uzeo je flašu i zakotrljao je po podu. Nagazila sam na nju." Protrljala je taban. "Mislite li da ću dobiti trovanje ili tako nešto?"
"Možda bi trebali da dobijete razvod." Nisam mogao da smislim šta drugo da kažem.
Zurila je u mene začuđeno. "Volela bih da mogu. Ali vidite, mi nismo venčani, pa ne mogu." Želeo sam da Romer čuje ovu kontradiktornu logiku, ali je spavao. Ponudila me je cigaretom koja me je učinila pospanim i ponovo sam utonuo u san. Sunce je izlazilo kada sam čuo kako su se vrata automobila zalupila. Potom sam čuo glasove koji su molili: "Elijana, vrati se...". (Elijana nije njeno pravo ime; njen otac je važan francuski bankar.) Elijana, koju su jurili Patrik i Barbe, trčala je kroz voćnjake, bacala odeću i vikala. Rešila je da probudi španske berače breskvi, žandarmeriju i Erika Romera; možda čak i Žorža Pompidua i njegovu ženu Klod. Uz pomoć ostalih, uhvatili su Elijanu, koja je bila na strašnom tripu, i nokautirali je. Sledećeg dana je poslata u Nicu po nove zube a Romer je naredio da se svi besposličari oteraju.
Ali ja tada već nisam bio tamo. Moj kofer je još uvek bio neraspakovan i odlučio sam da iščeznem - moj dramatični gest; objašnjenja kasnije. Lagani povetarac podigao je jutarnju maglu dok sam kretao na put. Iz suprotnog pravca video sam Mižanu kako autom juri ka vili. Nisam imao gde da se sakrijem. "Gde ćeš u ovaj čas?" upitala je. Noge su mi se tresle, u glavi mi je pulsiralo i činilo mi se da imam peska u očima. Mislio sam o svom strogom, asketskom životu kod gospođe Ote. Ali jedino što sam uspeo da izustim bilo je "chez maison" ("kući", franc.). Zabacila je svoju lepu glavu unazad i počela da se gromoglasno smeje. Ne znam šta je bilo tako smešno, ali ubrzo sam se i ja smejao.
Odvezli smo se u grad i ugrabili dve šoljice crne kafe. Na moj predlog nazdravili smo Dekartu i razgovarali o njegovoj potrazi za racionalnim smislom univerzuma - sve dok nije stigao moj autobus.