Wake of Death

Van Damme je ovde kakav krimos, umoran od života u podzemlju te na samom početku filma rešen da se potpuno posveti svojoj zapostavljenoj porodici, supruzi i sinčiću. Oženjen je ništa manje socijalnom radnicom koja radi valjda pri imigracionom odeljenju, koja jedne noći kući dovodi devojčicu koja je prispela u USA kakvim brodićem iz Kine, neznajući da je to kći kakvog psihopate hongkongskih trijada (ili kineskih tonga, who cares), koga igra meni dragi Simon Yen. Naravno ovaj dolazi po svoju kći, neuspeva da je nadje te ubija Van Dammeovu gospodja suprugu (ne pamtim imena u ovakvim filmovima, who cares again). Ovaj svakako ostatak filma provodi jureći za Simon Yenom po kakvim kuplerajima i lokalima, uz pucnjavu i tabačinu, šta drugo. 

Šta znam, Van Damme toliko dugo snima djubrad od filmova da je mahom svejedno da li je eto ovaj film nešto malo više funkcionisao tada. Simon Yen jeste fini negativac, no premalo ga je u filmu, dok je to nešto akcije, pohvalna jurnjava motorom kroz tržni centar, jurnjava automobila autoputem, nesto pucnjave, mučenja, tuča i štajaznam već, prilično svežije predstavljeno od tipičnih Van Damme filmova radjenih po Bugarskoj i Rumuniji svih ovih godina (Wake of Death je sniman u Juznoafričkoj republici). Da li je sve to gore dovoljno za makar solidnu akciju ? Meni ne, šta ću, ne vredi i tako mi je to, još sam želeo da budem blag i da mu (filmu, Van Damme-u) dam šansu, volim da dajem šanse filmovima svih tih veterana akcija, iako mi je jasno da njima (uglavnom svima) treba jedan Tarantino ili tako neko, teško se oživljava karijera u ovo jalovo doba, jalovim filmovima ponajmanje. No, ako morate gledati Van Dammeov film iz 21. veka, uz neprevazidjeni JCVD (2008), neka vam In Hell (2003) i ovaj film ipak budu druga stanica, ostali su mnogo gori. Doduše, moram da overim još Soldiers (2010).