Hope - Jeste fenomen, ali dosta bre više...

Moram da priznam južnokrejski SF-horor, s primesama stripovske kome(n)dije jeste fenomen, ali, bre, ono što se duže od dva i po sata strpljivo gradi, na kraju se raspadne sasvim nepotrebnom stvari.

I, ne, nije spojer, bar ne preterani, ako kažem da kraja i nema, već je on samo uvod u neki novi film koji će možda biti snimljen (a, možda i neće). Zato i samo zato, čak i uz nesmetajuća sva ostala viđena preterivanja, Hopeu ne zaslužuje prelaznu ocenu. Ako volite takve stvari, imate serije pa ih gledajte. Nije bre ovo Star Wars: Episode V - The Empire Strikes Back, da gledamo kako Hana Sola otimaju i odvode u nepoznatom pravcu - do sledećeg filma. Posle toga je snimljeno puno filmova s takvim "rezonovanjem" i iščekivanjem nastavka, a mnogi nikada nisu ni realizovani. Zato, ko se jednom opeče...

Baš, baš sam razočaran! Jer, Hopeu nikako nije konvencionalan žanrovski uradak. Reditelj Na Hong-jin (prethodna tri dugometražna filma su mu bili svi višestruko nagrađivani - horor Gokseong - The Wailing, krimić Hwanghae - The Yellow Sea, akcioni Chugyeokja - The Chaser) isporučio nam je "nadu" da SF-horor žanr jop uvek može da ponudi nešto novo i zaintrigira svojom originalnošću. U ovom slučaju, a nije baš da nije simptomatično - Hopeu nema nijednu nagradu, što donekle i govori o konačnom kvalitetu proizvoda. Šteta, baš šteta...

Film počinje sekvencom rastrgnutog bika na lokalnom putu obalskog mesta zvanog Houp (Nada). Glavni lik, lokalni šef policije, okuplja ekipu lokalnih momaka i kreću u potragu za počiniocem, pretpostavljaju - besnim tigrom. Ali, ubrzo se ispostavlja da su razmere uništenja mnogo veće od jednog bika, te da nepoznato stvorenje hara gradićem i pretvara ga u paramparčad. Od prvog trenutka filma, pa do čak 50-tog minuta ne vidimo monstruma koji ubija sve pred sobom, akcija je neprestana, leševi i trupine lete na sve strane. Reklo bi se "vauuu, kakav potencijal"! E, onda, u 50-tom minutu vidimo da je monstrum, zapravo, džinovsko vantemaljsko biće, kombinacija "trol-osmi putnik", i saznamo još što-šta o tome zašto ubija. A sve to filovano pojavom krajnje otkačenih likova, lokalne rambolike policajke-pomoćnice, ranjenog dede svedoka da treba biti krajnje obazriv kad u prirodi vršiš veliku nuždu, forenzičarke s motornom testerom u ruci, bleskastog stolara koji skuplja plastične ženske lutke u prirodnoj veličini... 

I od tog 50-tog minuta, pa do samog kraja, akcija je neprestana, apsurdna i koketirajuće zavodna. Čak i kada se ispostavi da je "vanzemaljski momenat" kriv za sve, uz mnoštvo stripovskog preterivanja u prikazu akcionih scena, koje "satirično-apsursdski" naglašavaju svu neobičnost filma, Hopeu ima sva potrebna opravdanja za fenomenološku bitnost. Međutim, onda, kada se poslednji treptaji ovog nesvakidašnjeg filma spuštaju, ekipa koja iza svega stoji potpuno bespotrebno nastoji da nas uvede u neki novi, budući film (koji će možda da bude snimljen, a možda i neće), ostvaljajući nas bez valjanog i celishodnog odgovora - zašto smo uopšte ovo morali da gledamo. Pa ne možete da na tržište izbacite pravite polugotovu odličnu pitu od borovnica i na etiketi napišete - "E, sad, izbacite borovnice i dodajte umesto njih sir i dobićete odličnu pitu od sira"!?

U principu, taj "neosećaj" za tajming završetka dobre priče, jedina je, ali baš velika zamerka na ovaj film. Da nam je Na Hong-jin ponudio bilo kakav zaokružen kraj, njegovo delo svakako bi bilo za preporuku. Ali, ovakav strmoglav pad, uz rekao bih sasvim kontraproduktivno angažovanje Ališe Vikander i Majkla Fasbinderu u ulozi "tamo nekih" vanzemaljaca, potpuno je zasenio sve vrednosti koje se kriju u višeslojnosti Hopeu-nade. 

I, da, možda neko baš voli da post-credit neizvesnosti, ali smatram da je to posebna kategorija besmislenosti scena modernih vremena...