Monster Hunter - Čemu?

Paul W.S. Anderson je reditelj koji kao da je opčinjen Millom Jovovich (Resident Evil). To je donekle i normalno, s obzirom na reputaciju neumorne heroine, proslavljene u njegovom serijalu, ali, ipak, ono što je uradio u Monster Hunter prevazilazi potrebu za bespogovornim idolopoklonstvom i preti da preraste u svoj "auto-destruct".

Ovaj film kao da je načinjen iz dva dela - jedan "filosofsko-akcioni" i jedan "akciono-akcioni". Taj "nesklad" između dva sata filma (dobro, malo manje), čini da posle odgledanog niste baš sigurni da li ste gledali "nešto potpuno novo" ili "nešto potpuno pogrešno". Anderson je načinio "zbrku" svega i svačega, od Riddick do Dune, usput saplićući još mnoge žanrovske klasike. Too much to understand...  

Prvih sat vremena filma gledamo vod američkih vojnika predvođenih "komandantkinjom" Millom, koji se, usled neke neodređene vremenske anomalije iznenada nađu u jezivom peščanom svetu kojim haraju monstumi. Tačnije, ne znamo za postojanje monstruma sve dok te vojnike ne izjede ogromni peščani crv (Dune), a kapetanica uspeva da se skloni u mračnu pećinu iz koje vrebaju čudovišta druge vrste, ali isto tako golema i ubitačna. I u tih skoro sat vremena čini mi se uspešno se gradi atmosfera SF-jeze, bliska čak i hororu iz Aliens. Kapetanica ostaje sama, a sve pod budnim okom jedinog čoveka koga (Tony Jaa), lovca iz tog drugog sveta, koji ceo taj "genocid" nad američkim vojnicima posmatra iz prikrajka. Naravno, uslediće susret Mille i Tonyja, kao simbola dva potpuno različita svetaa usput vode  a to će izroditi i neke zaista veoma lepe scene (ne, nema sexa, već mislim na ono s čokoladom, ali da ne spojlam...). 

I, tu, umesto da Milla i Tony nastave svoju borbu za preživljavanje protiv čudovišta svih vrsta, na toj peščano-stenovitoj planeti, pružavajući nam dalji filosofski poticaj da razmišljamo o otuđenosti usled pandemijskog karantina, u sledećih sat vremena nailazimo i na ostalu Tonyjevu sabraću, koji, odnekud, žive usred silnog zelenila i vodopada, a usput vode borbu protiv silnih im još praistorijskih čudovišta, a sve u nameri da se dokopaju nekog dalekog svetionika, na čijem vrhu je otvoren portal za prelazak između sva sveta - našeg i njihovog? I još pri tom Ron Perlman, Tonyjev vođa, usput i jedini u tom svetu koji govori engleski, kaže da nipošto ne treba dozvoliti da se svetovi mešaju, jer im mi donosimo opasnosti na koje oni nisu navikli...

E, ta dva dela filma su u totalnom neskladu, ali, ipak, zajedno čine kakvu-takvu celinu koja može da se gleda, pogotovo ako ste ljubitelj SF-pucačina s Millom u glavnoj ulozi. Zašto Wes nije otišao korak dalje i od dva, skoro zasebna poglavlja, napravio bar jedno istinski žanrovski večno, verovatno će ostati nedokučiva tajna za pokoljenja. Jer, sumnjam da će biti i nastavka ovog filma, mada je to jasno naznačeno na odjavnim scenama. I to je još jedna gotovo neoprostiva mana - nit će Monster Hunter svojim postojanjem opravdati nastavak, nit će sve biti ispričano ono što je Anderson započeo ovim filmom.. Ipak, nije to Resident Evil... A, nije ni Hansel & Gretel: Witch Hunters...