No Time to Die - Poslednji Bond?

James Bond u svom 25. izdanju više nije 007. Sad je penzioner, ali koji ponovo biva uvučen u "najsmrtonosniju igru ikada", i, da ne bi šokantnog kraja, ovaj film bi, verovatno, bio i brzo zaboravljen u celoj franšizi.

Ali, taj kraj jeste ono zbog čega će ovaj film, pre svega, biti "fenomenološki fenomen", započet još 1962. godine s Dr. No. Ovo je peti film u kom je Daniel Craig vaspostavljen kao James Bond. Ako niste gledali prethodna četiri - Casino Royale (2006.), Quantum of Solace (2008.), Skyfall (2012.) i Spectre (2015.) - veza s ovim poslednjim biće vam malo do "malo više" pomućena, što nije bio slučaj s "ranijim Bondovima", u kojima Craig nije bio glavni junak. Zato je potrebno "obnoviti gradivo", bar delimično, jer su događaji iz ovog filma povezani s prethodnim, pogotovo s poslednja dva (dobro, samo početak, ali baš taj početak u kom dolazi do nežnosti između Bonda i fatalne Madeleine (Léa Seydoux) jeste ono što će biti i "lajtmotiv" cele ove više od dvoiposatne epopeje.

Dakle, i ovaj put je poznati nam svet na ivici istrebljenja, jer su Britanci u svojim laboratorijama razvili tajno genetsko oružje, a ono im je ukradeno. Glavni negativac je izvesni Lyutsifer Safin (Rami Malek), željan osvete zbog pobijene mu porodice. Naravno, u igru je uvučena i ozloglašena organizacija "Spectre", sve sa uhapšenim vođom im Blofeldom (Christoph Waltz). Tu su i CIA-momci, Kubanci, Rusi, ovi, oni... U tom obilju likova neki su, zaista, "ispušteni" prilično olako, kao recimo kubanska revolverašica Paloma (Ana de Armas), pa čak i Lashana Lynch kao nova tajna agentica 007, dok je Bond bio u penziji.

Iako se zapadni filmski kritičari uglavnom slažu da je u pitanju "veoma dobar film", jedan od njih je napisao da je problem "što je osnovni zaplet već viđen u ranijim filmovima franšize, i to mnogo ubedljivije". Simptomatično ili ne, slične reči čak izgovara i sam Daniel Craig prilikom konačnom obračuna s Malekom - parafraziram - "Ti si samo jedan od mnoštva onih malih zločinaca koji su želeli isto - da unište svet". Dakle, glavna premisa - sukob s nevaljalcem koji želi da uništi svet (zbog trauma iz detinjstva) i nije baš nešto originalna. Ipak, ono što je "originalno" i zbog čega treba gledati ovaj film jeste ta "romantična potka", odnosno nagoveštaj završetka jednog poglavlja Bondovih filmova, producentske smelosti da naprave upravo ovakav film.

Reditelj Cary Joji Fukunaga (Beasts of No Nation, Jane Eyre) napravio je smelo ostvarenje, s upečatljivim, pre svega akcionim scenama. Uprkos gore navedenom, one "romantičnije" i nisu toliko apostrofirane (a, čini se da je trebalo), pa No Time to Die ne odudara toliko od matrice uspostavljene u prethodnim filmovima - pre svega namenjen ljubiteljima parole "akcija, akcija i samo akcija". Celokupno gledano reklo bi se - "standard", uz "emotivni dodatak" koji bi bio greh ispričati, jer bi bilo kakvo spojlerisanje narušilo kompaktnost ponuđene i do sada nikad viđene "džems-bondovske vizije". 

Dodatak kolege: Bond kroz povijest i humanizacija njegovog lika u izvedbi Daniela Craiga