Crimes of the Future - E, moj Kronenberže...

Šta napisati o ovom čoveku?

Godine 1970. David Kronenberg snimio je svoj prvi dugometražni igrani film Crimes of the Future. U međuvremenu je postao jedan od najkontroverznijih, ali mnogima i najomiljenijih reditelja horor-tematike, specifičan po svom izrazu, kako vizuelnom, tako i narativnom. Ređali su se meni veoma dragi filmovi, poput Shivers, Rabid, The Brood, Scanners (moj favorit), Videodrome, The Dead Zone, The Fly... Onda, kao da je, s kraja 1980-tih, Kronenberg odlučio da ubuduće snima "još umetničkije" nastrojene horor-drame, pa smo dobili filmove tipa Dead Ringers, Naked Lunch ili Crash, uz tek povremene izlete u druge žanrove, ali i takvi filmovi izazivali su zavidnu pažnju.  I publike, i kritike.

Prošle su 52 godine od pomenutog prvenca, i Kronenberg nam je sad ponudio film identičnog naziva, ali potpuno drugačijeg sadržaja - Crimes of the Future. Možda mu se takva igrarija učinila simpatičnom s fenomenološke strane, ali rekao bih da ono što je ovaj put ponudio fanovima, ipak - nije fer. Jer, priznajem, razmažen sam, novi Crimes of the Future nije dobar film!

Distopija je, šta li je, tek ovaj film nije lako ni prepričati. Budućnost bez klasičnog seksa, koga menjaju hirurški zahvati na otvorenom telu. Viggo Mortensen i Léa Seydoux su par konceptualnih umetnika koji se "režu" u čudesnoj sanduk-mašini i tako izazivaju veliku pažnju publike. Pri tom Viggo gaji neke tumore, koje mu Léa odstranjuje i pažljivo "zavodi". I to je njihova "umetnost". Ljudi se prilagođavaju sintetičkom okruženju, s novim transformacijama i mutacijama. Odmah, na početku filma, majka ubija svog malog sina koji je mutirao u biće koje jede plastiku. Otac je očajan, jer je tako uništen san o stvaranju "nove vrste". Traži od Viggoa i Léae da izvrše autopsiju njegovog klinca u tom nekakvom mehaničkom sanduku u kome oni doživljavaju orgazme seckajući se. Usput, tu negde vrzma se i Kristen Stewart, zaposlenica prašnjave kancelarije nečega što se zove "National Organ Registry" (čija svrha uloge ostaje potpuno nejasna, mogla ju je obaviti i bilo koja najavljivačica vremenske prognoze), a tu su i još neki likovi koji su totalno zbunjujući i nedefinisani...

Kronenbergov ekscentrizam ovaj put dosegao je prilične granice nerazumljivosti, tako da gledanje ovog filma počinje baš nepodnošljivo da umara što film duže traje. Moglo bi se reći da se atmosfera donekle naslanja na Kronenbergov eXistenZ iz 1999. godine, s tim da je gotovo kamerna izvedba ovog mnogo "nepristupačnija" za običnog gledaoca. Sve u svemu, bio ovo Kronenberg ili ne, film ostavlja utisak "jeftinoće", lišen gotovo bilo kakve akcije, uglavnom "pogubljiv" u "intelektualičarenju" koje bi kao trebalo da nam pripoveda o tome (valjda) o stranputicama kojima ide naša civilizacija, a, zapravo jeste jedan predug traktat o ničemu. 

Pre nego što je "ovo" snimio, Kronenbergov poslednji film bila je jedna "mala" zanimljiva satira Maps to the Stars iz 2014. godine. Tu je sasvim dovoljno rekao kada je reč o kritici društvene svakodnevice. Nešto poput zamornog konceptualizma Crimes of the Future zaista mu nije bilo potrebno...