Red Rooms - Još jedan fenomen

Ovaj kanadsko-frankofonski triler ima 10 nagrada s svetskih festivala i zavidne ocene s renomiranih filmskih sajtova (IMDB - 7,1, a na Rottentomatoes čak 100 odsto kritičarskih i 85 odsto "odobravanja" od ocena gledalaca). Reklo bi se - "nema greške". Ali...

Slažem se sa onima koji kažu da ovaj film odiše atmosferom napetosti, omeđenoj visokom stilizacijom i neskrivenim umetničkim pretenzijama, a sve u okviru žanra kojem po predodređenju pripada. Do poslednjeg kadra imate osećaj da gledate nešto što podseća na pravo malo remek-delo, ali onda se, u trenutku konačnog bivstvovanja, otme utisak konačne nesređenosti i nedorečenosti, kao da ste tih skoro dva sata utrošili na nešto što i niste baš morali...

Veoma upečatljiva Juliette Gariépy tumači lik uspešne manekenke Kelly-Anne, usput i hakerke, koja je opčinjena igranjem pokera i dark-webom. Onako, bez obrazloženja. Kao što je opčinjena i slučajem trostrukog ubistva maloletnih devojaka usred izopačenog seksualnog zlostvaljanja, i suđenjem izvesnom Ludoviku, optuženom za isto. Ona je toliko opsednuta tim događajem da čak i spava ispred zgrade suda, nestrpljivo čekajući da prva ujutru uđe u nju, a društvo joj pravi jedna od mnogih ubičinih obožavateljki, doputovala iz unutrašnjosti Kanade, uverena u Ludovikovu nevinost i nameru vlasti da mu smeste ubistva. Naša manekenka se ne izjašnjava po pitanju uverenosti u Ludovikovu krivicu, nasuprot drčnoj Clementine, koju odluči da čak "posvoji", pa je tokom vikenda, kad nema suđenja i ne spavajuna ulici ispred suda, vodi u svoj skupoceni apartman, upoznaje s čarima kompjuterske veštačke inteligencije i uči igranju skvoša...

I tako mi malo gledamo suđenje, malo upoznajemo intimu glavne junakinje, ali sve "samo malo", bez jasnih odnosa i uopšte motivacije zašto glavni likovi to uopšte rade okom filma to što rade. I, moram priznati, baš ta "bezmotivacija", daje osećaj da treba još dublje da uronite u trajanje filma, trudeći se da otkrijete razloge zbog kojih svi ti pažljivo kadrirani prizori postoje. Napetost koja formalno i ne postoji - raste, verujući da će poslednja scena dati upečatljivo objašnjenje...

I, u trenutku kada sva ova turobna priča svojom simbolikom pruža mogućnost da se izgradi i napeta trilerska završnica, svi tu dugi kadrovi i krupni planovi, koji podcrtavaju arty-namere autora ovog projekta, izgube se na samom kraju, ne nudeći dovoljnu satisfakciju za uverljvost ispričane priče, sklapajući neki "gemišt" od ideja i puteva kojim se moglo ići i koji su dodirnuti, ali ne i dosegnuti u celovitosti. Vrline kojim film raspolaže itekako su primećene, ali 21. vek je prilično odmakao, a "starmodna" izvedba nekako je, uprskos svoj toj tehnologiji koje itekako ima u filmu, čini mi se primerenija ostvarenjima iz tamo nekih 1970-tih, stvarajući "feeling" blizak nekim davno odgledanim autorima i njihovim upečatljivim ostvarenjima. Da je reditelj Pascal Plante (Nadia, Butterfly, Fake Tattoos, La génération porn) želeo još samo malo da "doradi" svoj scenario, moglo je ovo da bude ostvarenje koje bi stajalo sasvim ravnopravno s svojim uzorima. Ovako, Les chambres rouges ostaje samo "na tragu", film-fenomen koji očigledno dobro prolazi kod "nadležnih" (vidi ocene), ali mene - lično - ostavlja i prevarenim. Anti-klimaks... Nije sve u stilizaciji...